Jugonostalgično iz Švajcarske

Vanjijerovo emotivno uranjanje u sudbinu beogradskog Hotela Jugoslavija, u metaforičkom ali i direktnom smislu i u sudbinu zemlje koja se tako zvala, nije slučajno. Nikolinim venama teče i naša krv, njegova majka, inače arhitekta, Beograđanka je koja je svoju ljubav pronašla u Švajcarcu iz Lozane gde ju je i odveo životni put. Nikola je svestan svog porekla i emotivno vezan za zemlju porekla svoje majke kojoj se uvek rado vraćao. U razgovoru za „Politiku“ vođenim pre dva dana u berlinskom hotelu Hajat, Vanjijer, odgovarajući na pitanje o jugonostalgičnim tonovima u filmu i motivima za njegov nastanak, kaže: „Mislim da moj film pre svega govori o tome zašto i kako pokušavamo da ponovo stupimo u vezu sa svojim korenima i kako to može danas da se odrazi na nas koji imamo dvostruko poreklo. Susret sa nekada legendarnim beogradskim hotelom „Jugoslavija“, sa ljudima koji su tamo radili i danas rade, izazvao je tugu i stvorio osećanje da je nekada bilo bolje, u onom jednostavnom, ljudskom smislu.“

U filmu Nikolin glas je u funkciji naratora čije uspomene diraju u srce, a prisustvo tog glasa stvara utisak o postojanju nevidljivog, ali snažno prisutnog filmskog lika.

– Postoji ta mešavina uspomena iz detinjstva koje su jako ukorenjene u mom biću i veoma su lične. I duboke su, prenete i od strane moje majke, ali ne na nacionalistički način. Ti moji koreni su duboki i prožimaju se i kroz kulturu i kroz srpski jezik, dakle kroz to iz čega sve i polazi. U filmu se govori i o uspomenama na provođenje raspusta sa babom i dedom u Beogradu, na zajedničke odlaske na more, na posetu Lastovu i još mnogo toga. I onda dolazi period odrastanja kada je nastao prekid zbog drugačijih, mladalačkih interesovanja, a sa druge strane zemlja za koju sam bio vezan je sve više propadala. Nestašice struje, kafe, šećera, putera, roditelji moje majke sve bolesniji i tako sve dok ih zbog bolje lekarske nege nije dovela da žive u Švajcarskoj. Došle su onda i devedesete i tako sam se diskonektovao sa Jugoslavijom, a onda kada sam ponovo došao snažno mi se povratilo osećanje o mojim korenima i zato sam dobio želju da snimim film i oživim uspomene na ono što više ne mogu da nađem, jer ni mog detinjstva ni te zemlje više nema, kaže Vanjijer.

Dok je snimao film u Beogradu vlasnik zdanja Hotela Jugoslavija se čak tri puta promenio, a umetnik kaže i svedoči da je svaki od njih imao neki svoj novi projekat transformacije tipa „veći, viši, luksuzniji“. Vanjijeru je to otvorilo pogled i na nove političke i ekonomske paradigme prelaska sa socijalističkog u post-socijalističko društvo i kako se sve to odražava na preoblikovanje grada i zemlje.

– Istražujući različita stanja samog hotela, upoznavajući ljude sa jakom vezom sa samom zgradom, želeo sam da donesem svoje svedočenje o zemlji koja više ne postoji. Ako u filmu postoji inherentna nostalgija, onda se radi o zemlji koju zapravo nikada nisam znao osim kroz uspomene iz detinjstva. Kao odrasla osoba sam otkrio šta je ostalo od toga. Razlika između Titovog idealnog socijalizma i stvarnosti ljudi i načina na koji su bili predstavljani, bila je stvarna. Ali, da li današnja realnost korumpiranog ekonomskog liberalizma omogućava bilo kakvu identifikaciju – pita se Vanjijer istražujući u filmu i kolektivno nesvesno i deo svog vlastitog identiteta.

Autor je u susretu sa objektom svoje priče koji još uvek nije završio proces mutacije, kako sam kaže, „ostao šokiran koliko je ono što se nazvalo tranzicijom i privatizacijom nanelo štete i u Beogradu i Srbiji“. U tom smislu sam Hotel Jugoslavija je dobar primer. Hotel sa imenom bivše zemlje prestaje da bude samo metafora. U njemu su posledice i bombardovanja i tranzicije i trenutnog stanja u zemlji vidne...

Vanjijer u stilu angažovanog dokumentariste, ali i istančanog filmskog umetnika, omogućava gledaocima i uvid u političke promene u Jugoslaviji i Srbiji. Koristi arhivske i televizijske snimke sa izvodima iz govora svih naših dosadašnjih lidera. Isečke i iz sjajnog nemačkog propagandnog filma o samom Hotelu Jugoslavija i kadrove iz „disidentskog“ filma Jovana Jovanovića „Mlad i zdrav kao ruža“, koji je sa Draganom Gagom Nikolićem u glavnoj ulozi i bio sniman tih najblistavijih dana najluksuznijeg beogradskog hotela u kojem se Tito sastajao i sa Niksonom.

U taj emotivan i detaljan portret jedne zemlje i jednog prostora, Vanjijer je utkao i intervjue sa svedocima uspona i pada i uništenja hotela, njihove lične istorije u malom, njihova htenja i nadanja da će hotel opet zablistati sjajem koji zaslužuje i on i naša zajednička istorija. A tragove istorije i prošlosti Nikolas Vanjijer pronalazi nezaštićene, odbačene i prašnjave, u najzabačenijim, polurazrušenim hotelskim prostorima...

Nikola Vanjijer je od 2002. do danas sa uspehom snimio i predstavio šest kratkih i dugometražnih filmova, radeći kao scenski reditelj i koreograf u Ženevi. Filmsku akademiju je upisao kasno, tek pošto se odškolovao za inženjera tehnike i proveo neko vreme radeći kao menadžer prodavnice muzičkih ploča, muzički producent i nezavisni di-džej. Ljubav prema filmu nasleđena od oca velikog filmofila nikada ga nije napuštala i bilo je samo pitanje vremena kada će se toj ljubavi i profesionalno prepustiti.

I Pavlovićev film iz Jugoslavije

Berlin – Kultni film Živojina Žike Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“, čija je kopija nedavno restaurirana u okviru projekta „Vip Kinoteka“, sa uspehom je bio predstavljen u programu „Forum“. Sve tri projekcije su bile pune. Ovo je jedini film na 68. Berlinalu o kojem se u katalogu kao zemlja porekla navodi Jugoslavija. Film sa Draganom Gagom Nikolićem i Ružicom Sokić u glavnim ulogama snimljen je 1967. godine u produkciji beogradskog „Centar filma“, u zemlji koja se tada zvala Jugoslavija što je ostalo zabeleženo u filmskoj istoriji, pa i istoriji berlinskog festivala...