Југоносталгично из Швајцарске

Вањијерово емотивно урањање у судбину београдског Хотела Југославија, у метафоричком али и директном смислу и у судбину земље која се тако звала, није случајно. Николиним венама тече и наша крв, његова мајка, иначе архитекта, Београђанка је која је своју љубав пронашла у Швајцарцу из Лозане где ју је и одвео животни пут. Никола је свестан свог порекла и емотивно везан за земљу порекла своје мајке којој се увек радо враћао. У разговору за „Политику“ вођеним пре два дана у берлинском хотелу Хајат, Вањијер, одговарајући на питање о југоносталгичним тоновима у филму и мотивима за његов настанак, каже: „Мислим да мој филм пре свега говори о томе зашто и како покушавамо да поново ступимо у везу са својим коренима и како то може данас да се одрази на нас који имамо двоструко порекло. Сусрет са некада легендарним београдским хотелом „Југославија“, са људима који су тамо радили и данас раде, изазвао је тугу и створио осећање да је некада било боље, у оном једноставном, људском смислу.“

У филму Николин глас је у функцији наратора чије успомене дирају у срце, а присуство тог гласа ствара утисак о постојању невидљивог, али снажно присутног филмског лика.

– Постоји та мешавина успомена из детињства које су јако укорењене у мом бићу и веома су личне. И дубоке су, пренете и од стране моје мајке, али не на националистички начин. Ти моји корени су дубоки и прожимају се и кроз културу и кроз српски језик, дакле кроз то из чега све и полази. У филму се говори и о успоменама на провођење распуста са бабом и дедом у Београду, на заједничке одласке на море, на посету Ластову и још много тога. И онда долази период одрастања када је настао прекид због другачијих, младалачких интересовања, а са друге стране земља за коју сам био везан је све више пропадала. Несташице струје, кафе, шећера, путера, родитељи моје мајке све болеснији и тако све док их због боље лекарске неге није довела да живе у Швајцарској. Дошле су онда и деведесете и тако сам се дисконектовао са Југославијом, а онда када сам поново дошао снажно ми се повратило осећање о мојим коренима и зато сам добио жељу да снимим филм и оживим успомене на оно што више не могу да нађем, јер ни мог детињства ни те земље више нема, каже Вањијер.

Док је снимао филм у Београду власник здања Хотела Југославија се чак три пута променио, а уметник каже и сведочи да је сваки од њих имао неки свој нови пројекат трансформације типа „већи, виши, луксузнији“. Вањијеру је то отворило поглед и на нове политичке и економске парадигме преласка са социјалистичког у пост-социјалистичко друштво и како се све то одражава на преобликовање града и земље.

– Истражујући различита стања самог хотела, упознавајући људе са јаком везом са самом зградом, желео сам да донесем своје сведочење о земљи која више не постоји. Ако у филму постоји инхерентна носталгија, онда се ради о земљи коју заправо никада нисам знао осим кроз успомене из детињства. Као одрасла особа сам открио шта је остало од тога. Разлика између Титовог идеалног социјализма и стварности људи и начина на који су били представљани, била је стварна. Али, да ли данашња реалност корумпираног економског либерализма омогућава било какву идентификацију – пита се Вањијер истражујући у филму и колективно несвесно и део свог властитог идентитета.

Аутор је у сусрету са објектом своје приче који још увек није завршио процес мутације, како сам каже, „остао шокиран колико је оно што се назвало транзицијом и приватизацијом нанело штете и у Београду и Србији“. У том смислу сам Хотел Југославија је добар пример. Хотел са именом бивше земље престаје да буде само метафора. У њему су последице и бомбардовања и транзиције и тренутног стања у земљи видне...

Вањијер у стилу ангажованог документаристе, али и истанчаног филмског уметника, омогућава гледаоцима и увид у политичке промене у Југославији и Србији. Користи архивске и телевизијске снимке са изводима из говора свих наших досадашњих лидера. Исечке и из сјајног немачког пропагандног филма о самом Хотелу Југославија и кадрове из „дисидентског“ филма Јована Јовановића „Млад и здрав као ружа“, који је са Драганом Гагом Николићем у главној улози и био сниман тих најблиставијих дана најлуксузнијег београдског хотела у којем се Тито састајао и са Никсоном.

У тај емотиван и детаљан портрет једне земље и једног простора, Вањијер је уткао и интервјуе са сведоцима успона и пада и уништења хотела, њихове личне историје у малом, њихова хтења и надања да ће хотел опет заблистати сјајем који заслужује и он и наша заједничка историја. А трагове историје и прошлости Николас Вањијер проналази незаштићене, одбачене и прашњаве, у најзабаченијим, полуразрушеним хотелским просторима...

Никола Вањијер је од 2002. до данас са успехом снимио и представио шест кратких и дугометражних филмова, радећи као сценски редитељ и кореограф у Женеви. Филмску академију је уписао касно, тек пошто се одшколовао за инжењера технике и провео неко време радећи као менаџер продавнице музичких плоча, музички продуцент и независни ди-џеј. Љубав према филму наслеђена од оца великог филмофила никада га није напуштала и било је само питање времена када ће се тој љубави и професионално препустити.

И Павловићев филм из Југославије

Берлин – Култни филм Живојина Жике Павловића „Кад будем мртав и бео“, чија је копија недавно рестаурирана у оквиру пројекта „Вип Кинотека“, са успехом је био представљен у програму „Форум“. Све три пројекције су биле пуне. Ово је једини филм на 68. Берлиналу о којем се у каталогу као земља порекла наводи Југославија. Филм са Драганом Гагом Николићем и Ружицом Сокић у главним улогама снимљен је 1967. године у продукцији београдског „Центар филма“, у земљи која се тада звала Југославија што је остало забележено у филмској историји, па и историји берлинског фестивала...