Bajka o neuspešnom ljudskom biću

Ovo je još jedno crnohumorno Malgoržatino ostvarenje koje se dotiče poljske provincije, katoličke crkve i njenih sunarodnika. Film u kojem glavni junak radi na gradilištu na kojem se postavlja najveća statua Isusa Hrista na svetu, veća od one u Rio de Žaneiru, i baš tu doživljava nesreću zbog koje će postati heroj prve transplantacije lica u Poljskoj. U razgovoru za „Politiku”, vođenim u hotelu „Adlon”, Malgoržata Šumovska kaže kako se nada da će se i beogradska publika povezati s njenim filmskim junakom jer „on izaziva i anksioznost i smeh, priređuje iznenađenja i svojoj porodici i svom selu, zrači svojom čistom i prirodnom energijom i svojom iskrenošću u svetu punom izobličenja”.

Vaš Jacek poseduje i karakteristike pravog romantičnog heroja?

On je definicija slobode...

Njegova porodica je istovremeno i njegova snaga i njegova slabost?

Jeste. Njegova porodica ima problem da se prilagodi fizički drugačijem Jaceku. On je ostao isti čovek, ali njegovo lice nije isto. Njegova majka čak izražava skepticizam da li je to uopšte njen sin, a taj skepticizam je toliko karakterističan za Poljake kada su transplantacije u pitanju, zato što to nije „u skladu” s religijom. U pitanju je tipična poljska katolička porodica, što je prokletstvo za junaka i zbog čega on želi da pobegne. Naravno, moja namera nije da stigmatizujem poljsku porodicu iz provincije. Moj film je više bajka o ljudskom biću koje nije samo autsajder i neuspeh, već i otpadnik, a u tom smislu čak i grešnik.

Koliko je vaš film inspirisan istinitim događajima?

Inspirisan je, ali kao pozadina čitavom nizu stvarnih događaja. Tu je ta izgradnja džinovske Hristove figure u mestu Svjebozdinu, ali i transplantacija koja je izvedena u Onkološkom centru u Glivicama. Istražila sam vrlo pouzdanu dokumentaciju o oba ova događaja, a i razgovarali smo s čovekom koji je prošao takvu operaciju pa nam je i susret s njim veoma pomogao.

Odnos između Jaceka i njegove sestre je osnova cele priče?

Sestra je jedina koja veruje u Jaceka, pomaže mu posle nesreće u susretima s novinarima, prikuplja donacije za njegov oporavak, s njim je svaki dan u svim situacijama. Ona je ta koja ga uči povratku u život, često zanemarujući sopstvenu porodicu. Njihov odnos je izuzetan. Sestrina borba za Jacekovo uravnoteženo postojanje u društvu je dirljiva jer, s druge strane, imate ostatak porodice i stanovnike sela koji ga ismevaju.

„Lice” je jednostavan film, veoma duhovit u svojim porukama?

Drago mi je što prepoznajete njegovu univerzalnost. Snimam filmove o Poljskoj, a ono što me uznemirava je duboko ukorenjeni katolicizam, licemerje, agresija, nedostatak tolerancije i neprekidno gledanje na ono što je novo ili drugačije. Sve to je prisutno u svim mojim filmovima, ali u „Licu” možda ima još više od toga. Nikom se ne podsmevam, samo pokazujem zbog čega sve ispadamo smešni. U svakom slučaju, mislim da bismo mi u Poljskoj imali više koristi ako bismo se češće smejali, a manje raspravljali...

Nagrađeni „Dovlatov” večeras na Festu

Berlinski festival se ove godine delimično preklopio s beogradskim Festom, ali ipak s dobitkom. Čak dva u Berlinu nagrađena filma beogradska publika će videti odmah. Uz film „Lice” Malgoržate Šumovske, već večeras će u Sava centru videti i rusko-srpski film „Dovlatov” Alekseja Germana juniora, u kojem naslovnu ulogu igra naš mladi glumac Milan Marić.

„Dovlatov” je na upravo završenom Berlinalu osvojio takođe „Srebrnog medveda”, ali za izuzetan kreativan doprinos umetnosti na polju kostima i scenografije s potpisom Elene Okapnaje, inače Aleksejeve supruge, koja je lično primila ovu nagradu. Dan posle srpske premijere ovog filma na Festu, dogodiće se i ruska premijera u Moskvi. Iz Berlina pravo na 46. Fest stiže „Eva” Benoa Žakoa s Izabel Iper u glavnoj ulozi...