Oslo kao podeljeni grad

U razgovoru za naš list, Ingve Kvajne otkriva da su to nekadašnji dečaci koje je opisao u svojoj prozi, a sada poslovni ljudi zaposleni u oblastima bankarstva, nekretnina i informacionih tehnologija. Ali, i dalje su nerazdvojni i podržavaju jedni druge.

Za sebe kaže da je potpredsednik Norveške poslovne škole „BI”, sa iskustvom na polju strategijske komunikacije. Nastanak romana „Zvuk asfalta” opisuje kao zanimljivu priču, začetu tokom jednog programa obuke.

– Moj mentor Andreas Midelton podstakao me je da pišem. Napravio sam pauzu kada je rođeno moje prvo dete, posle čega smo se dogovorili da nacrt romana pošaljem izdavačkoj kući „Tiger”. Sutradan, izdavač me je pozvao i kroz dve godine knjiga je objavljena u Norveškoj. Mislim da sam imao sreće zbog toga što svega dva procenta poslatih knjiga bude štampano – mišljenja je Kvajne.

„Zvuk asfalta je prvo čega se sećam. Telo je toplo u pižami. Ležim mirno. Zatvaram oči. Slušam ujednačeni dur koji se ponekad izmeni. Sećam se kiše. Kako autoput usisava automobile. Iz kreveta ih vidim, dole daleko. Kada duva vetar, mogu da osetim miris nagorele gume”– atmosfera je s početka Ingveovog romana koji podseća na mladalački bunt, tugu i rokenrol u duhu Joakima Nilsena. Pre svega, čitaoca začudi opisana kulturološka razlika, jaz između istočnog i zapadnog dela Osla, kao i način na koji mlad čovek to doživljava.

– Norveška je napredna zemlja čije bogatstvo dolazi od naftnih izvora. Međutim, na istočnoj strani Osla postoji osećaj podele na „nas” i „njih”. Dok sam tamo odrastao postojala je tenzija prema zapadnoj strani grada koju političari još više ističu lošim upravljanjem, postavljajući industrijska postrojenja i socijalne ustanove na istočnu stranu, dok zapadna ostaje nedodirljiva. U nekim školama u istočnom Oslu, čak 95 odsto đaka čine deca migranata, dok je samo šest procenata stranaca u školama na zapadnoj strani. Time se ne postiže integracija migranata u društvo, već se još više potencira podela grada i društva. Ova situacija se vremenom sve više pogoršava, iako verujem da treba naći način da različite kulture žive dobro zajedno. Političari bi trebalo da omoguće ljudima jeftiniji zakup stanova i na zapadnoj strani Osla. Pisao sam o Oslu kao podeljenom gradu, što je naišlo da odobravanje, ali i na napade. Čini mi se da ljudi još uvek ne žele da se ta tema potpuno otvori – objašnjava Ingve Kvajne.

Psovka je bunt mladih, a u odupiranju poretku stvari ima nečeg poetskog. Zbog čega nastaje takav bunt, pitamo našeg sagovornika...

– Nastaje u potrazi za identitetom i u razmišljanjima o tome ko si zaista. Ima tu i besa, ali nije lako odrediti njegovo poreklo. Nas deset drugara, koji smo bili jedinstveni od naše šeste godine, i dalje se držimo zajedno. Kada se od početka boriš u životu i ništa ne dobijaš besplatno, to jača veze sa ljudima koji se nađu uz tebe. Moji prijatelji su moja porodica. Neki od njih došli su u Beograd na samo jedan dan da prisustvuju prvom predstavljanju moje knjige na stranom jeziku. Mislim da je to najveći poklon koji se može dobiti – smatra Ingve Kvajne.

Međutim, naš sagovornik dodaje još i to da je ponos prijatelja, čije je odrastanje i druženje pretočeno u roman, ponekad, dok je pisao, bio i zasenjen njihovom brigom zbog mogućeg „razotkrivanja” nečega što bi trebalo da ostane tajna.

– Mislim da sam svemu pristupio iskreno. Nekome su bile potrebne dve nedelje, nekome, pak, dva dana, da prihvati knjigu, ali su na kraju svi bili zadovoljni, najpre zbog toga što ne shvataju sebe suviše ozbiljno. Imao sam sreće sa prijemom knjige u Norveškoj, kao i sa ovim prvim prevodom na srpski jezik kada je prevodilac Miloš Belčević, boraveći u Norveškoj, kontaktirao izdavačku kuću „Tiger” i izabrao baš moj roman. Ljudi se jednostavno prepoznaju – zapazio je Kvajne.

Zvuk asfalta, koji bruji ovom prozom, stapa se sa citatima rokerske poezije: „Čekao si već sate mnoge, i ti sati bili su dugi, lutao si dugo gradom, sve su te dalje nosile noge”, i tako podseća na zvuk nekog drugog grada, možda Beograda.