Осло као подељени град

У разговору за наш лист, Ингве Квајне открива да су то некадашњи дечаци које је описао у својој прози, а сада пословни људи запослени у облaстима банкарства, некретнина и информационих технологија. Али, и даље су нераздвојни и подржавају једни друге.

За себе каже да је потпредседник Норвешке пословне школе „BI”, са искуством на пољу стратегијске комуникације. Настанак романа „Звук асфалта” описује као занимљиву причу, зачету током једног програма обуке.

– Мој ментор Андреас Миделтон подстакао ме је да пишем. Направио сам паузу када је рођено моје прво дете, после чега смо се договорили да нацрт романа пошаљем издавачкој кући „Тигер”. Сутрадан, издавач ме је позвао и кроз две године књига је објављена у Норвешкој. Мислим да сам имао среће због тога што свега два процента послатих књига буде штампано – мишљења је Квајне.

„Звук асфалта је прво чега се сећам. Тело је топло у пижами. Лежим мирно. Затварам очи. Слушам уједначени дур који се понекад измени. Сећам се кише. Како аутопут усисава аутомобиле. Из кревета их видим, доле далеко. Када дува ветар, могу да осетим мирис нагореле гуме”– атмосфера је с почетка Ингвеовог романа који подсећа на младалачки бунт, тугу и рокенрол у духу Јоакима Нилсена. Пре свега, читаоца зачуди описана културолошка разлика, јаз између источног и западног дела Осла, као и начин на који млад човек то доживљава.

– Норвешка је напредна земља чије богатство долази од нафтних извора. Међутим, на источној страни Осла постоји осећај поделе на „нас” и „њих”. Док сам тамо одрастао постојала је тензија према западној страни града коју политичари још више истичу лошим управљањем, постављајући индустријска постројења и социјалне установе на источну страну, док западна остаје недодирљива. У неким школама у источном Ослу, чак 95 одсто ђака чине деца миграната, док је само шест процената странаца у школама на западној страни. Тиме се не постиже интеграција миграната у друштво, већ се још више потенцира подела града и друштва. Ова ситуација се временом све више погоршава, иако верујем да треба наћи начин да различите културе живе добро заједно. Политичари би требало да омогуће људима јефтинији закуп станова и на западној страни Осла. Писао сам о Ослу као подељеном граду, што је наишло да одобравање, али и на нападе. Чини ми се да људи још увек не желе да се та тема потпуно отвори – објашњава Ингве Квајне.

Псовка је бунт младих, а у одупирању поретку ствари има нечег поетског. Због чега настаје такав бунт, питамо нашег саговорника...

– Настаје у потрази за идентитетом и у размишљањима о томе ко си заиста. Има ту и беса, али није лако одредити његово порекло. Нас десет другара, који смо били јединствени од наше шесте године, и даље се држимо заједно. Када се од почетка бориш у животу и ништа не добијаш бесплатно, то јача везе са људима који се нађу уз тебе. Моји пријатељи су моја породица. Неки од њих дошли су у Београд на само један дан да присуствују првом представљању моје књиге на страном језику. Мислим да је то највећи поклон који се може добити – сматра Ингве Квајне.

Међутим, наш саговорник додаје још и то да је понос пријатеља, чије је одрастање и дружење преточено у роман, понекад, док је писао, био и засењен њиховом бригом због могућег „разоткривања” нечега што би требало да остане тајна.

– Мислим да сам свему приступио искрено. Некоме су биле потребне две недеље, некоме, пак, два дана, да прихвати књигу, али су на крају сви били задовољни, најпре због тога што не схватају себе сувише озбиљно. Имао сам среће са пријемом књиге у Норвешкој, као и са овим првим преводом на српски језик када је преводилац Милош Белчевић, боравећи у Норвешкој, контактирао издавачку кућу „Тигер” и изабрао баш мој роман. Људи се једноставно препознају – запазио је Квајне.

Звук асфалта, који бруји овом прозом, стапа се са цитатима рокерске поезије: „Чекао си већ сате многе, и ти сати били су дуги, лутао си дуго градом, све су те даље носиле ноге”, и тако подсећа на звук неког другог града, можда Београда.