Ideja je bila da se oku­pe najbolji

Po če­mu se pam­ti pro­te­klih se­dam de­ce­ni­ja JDP-a?

Na­sta­lo sa ide­jom da oku­pi naj­bo­lje umet­ni­ke iz ta­da­šnje dr­ža­ve, ovo po­zo­ri­šte je od sa­mog po­čet­ka po­sta­vi­lo vi­so­ke umet­nič­ke kri­te­ri­ju­me. Pred­vo­đe­no Bo­ja­nom Stu­pi­com, vr­lo br­zo po­sta­lo je jed­na od naj­zna­čaj­ni­jih te­a­tar­skih ku­ća u ovom de­lu Evro­pe. Ide­ja o osni­va­nju no­vog, mo­der­nog po­zo­ri­šta ima­la je pu­nu po­dr­šku dr­ža­ve. Do­bi­je­na su ve­li­ka sred­stva za re­a­li­za­ci­ju ove ide­je – pro­jek­ta i to se vr­lo br­zo is­po­sta­vi­lo kao ja­ko do­bar umet­nič­ki po­tez. JDP je sva­ka­ko to­kom svo­je isto­ri­je pro­la­zi­lo kroz raz­li­či­te fa­ze, tre­nut­ke ko­ji su bi­li če­sto po­sle­di­ca raz­li­či­tih  okol­no­sti ko­je su uti­ca­le na puls ovog po­zo­ri­šta. Bi­lo je uspe­šnih i ma­nje uspe­šnih pe­ri­o­da, ali je ova po­zo­ri­šna ku­ća uspe­va­la da odr­ži vi­sok umet­nič­ki kri­te­ri­jum. 

Re­di­te­lji ko­ji su stva­ra­li pr­vih se­zo­na bi­li su pod uti­ca­jem evrop­skog mo­der­ni­zma. Ko­jem i ka­kvom scen­skom ru­ko­pi­su da­nas te­ži­te? 

Na­še po­zo­ri­šte je na­sta­lo sa ide­jom da se u nje­mu ra­đa­ju i raz­vi­ja­ju glum­ci, umet­ni­ci i umet­nič­ke lič­no­sti. Tu ide­ju ne­gu­je­mo do da­nas. Sti­ca­jem okol­no­sti od ne­kih stva­ri smo mo­ra­li da od­u­sta­ne­mo, sa ne­ki­ma se još uvek bo­ri­mo. Ne­ke od ide­ja su se me­nja­le, ali je re­per­to­ar JDP-a su­štin­ski is­tra­ja­vao na svo­ja če­ti­ri stu­ba: na­šoj i svet­skoj kla­si­ci, i sa­vre­me­nim do­ma­ćim i stra­nim tek­sto­vi­ma. Ta ide­ja ni­je se pro­me­ni­la do da­nas. Me­đu­tim, pro­me­ni­lo se vre­me i okol­no­sti. Ve­li­ki je po­du­hvat i na­por is­tra­ja­ti u ide­ji o vi­so­ko­u­met­nič­kom po­zo­ri­štu, ka­da ne­ma­te mo­guć­nost du­go­roč­nog pla­ni­ra­nja i ka­da ste pri­nu­đe­ni da funk­ci­o­ni­še­te i po tr­ži­šnom prin­ci­pu. 

U an­sam­blu JDP-a su bi­li Ma­ri­ja Cr­no­bo­ri, Ra­he­la Fe­ra­ri, Mi­ra Stu­pi­ca, Mi­li­vo­je Ži­va­no­vić, za­tim Lju­ba Ta­dić, Bran­ko Ple­ša, Ste­vo Ži­gon... Go­di­ne 2004. bi­lo je 168 za­po­sle­nih. Ka­ko va­ša ku­ća funk­ci­o­ni­še da­nas? 

U isto­ri­ji JDP-a an­sambl je uvek bio ve­o­ma va­žan, jer an­sambl u ve­li­koj me­ri ob­li­ku­je pro­fil po­zo­ri­šta. Bo­jan Stu­pi­ca je po­sta­vio ta­kav mo­del na sa­mom po­čet­ku, ta­ko da su čla­no­vi an­sam­bla, od­no­sno lju­di ko­ji će ra­di­ti u sa­moj ku­ći, od­u­vek pa­žlji­vo bi­ra­ni. Či­nje­ni­ca je, na­ža­lost, da se od 2005. go­di­ne sma­nju­je broj za­po­sle­nih. Sa­mo do 2012. go­di­ne JDP je iz­gu­bi­lo sko­ro 64 rad­na me­sta, što je u ve­li­koj me­ri de­sta­bi­li­zo­va­lo rad po­zo­ri­šta. Da­nas ima­mo 24 stal­no za­po­sle­na glum­ca, a ne­ka­da ih je bi­lo i vi­še od še­zde­set. Tru­di­mo se da odr­ži­mo vi­tal­nost ku­će i po­red to­ga što nam ne­do­sta­ju lju­di u sva tri sek­to­ra: umet­nič­kom, ad­mi­ni­stra­tiv­nom i teh­nič­kom. Ono što je va­žno je­ste apel za hit­nim za­po­šlja­va­njem, jer po­zo­ri­šte ni­je in­sti­tu­ci­ja u ko­joj ne­ko, jed­nog da­na, mo­že od­jed­nom da za­po­sli ve­li­ki broj lju­di. To su po­slo­vi ko­ji se uče go­di­na­ma, u prak­si. Uz to, mno­gi pro­fi­li ne po­sto­je na tr­ži­štu ra­da. Oni se for­mi­ra­ju to­kom go­di­na ra­da u po­zo­ri­štu, po­čev­ši od in­spi­ci­jen­ta, su­fle­ra, or­ga­ni­za­to­ra, umet­nič­kih se­kre­ta­ra… Isto ta­ko gar­de­ro­be­ri, de­ko­ra­te­ri, pa ni kro­ja­či, sto­la­ri – ni­su obič­na rad­na sna­ga. Da bi se ospo­so­bio sa­mo je­dan de­ko­ra­ter, po­treb­no je naj­ma­nje go­di­nu do dve da­na ra­da i sti­ca­nja is­ku­stva.

JDP je od­u­vek bio i naš te­a­tar­ski is­ko­rak u sve­tu. U pri­log to­me na­ja­vlju­je se go­sto­va­nje pred­sta­ve „Uno­sno me­sto” na fe­sti­va­lu Ostrov­skog u Mo­skvi. 

Od sa­mih po­če­ta­ka, od­no­sno već 1954, JDP je go­sto­va­lo van gra­ni­ca ze­mlje, u Pa­ri­zu. Od ta­da je naš an­sambl ne­pre­sta­no pri­su­tan na me­đu­na­rod­noj po­zo­ri­šnoj sce­ni. Po­sled­njih go­di­na ugo­sti­li smo broj­ne ino­stra­ne umet­ni­ke, po­put Bo­ba Vil­so­na, Ale­na Lajt­me­na... Pri­tom smo od 2006. go­di­ne i zva­nič­no član Evrop­ske uni­je po­zo­ri­šta, naj­ve­će te­a­tar­ske aso­ci­ja­ci­je u Evro­pi. Če­ka­ju nas go­sto­va­nja i u Mo­skvi, Ri­je­ci, Za­gre­bu, a na­da­mo se i Nju­jor­ku.

Ne­dav­no vas je po­se­ti­la i pre­mi­jer­ka Ana Br­na­bić ko­ja je obe­ća­la po­dr­šku vla­de za pro­je­kat ko­ji za­pra­vo pod­ra­zu­me­va iz­grad­nju no­ve sce­ne Te­a­tra „Bo­jan Stu­pi­ca”. Ka­kva je fi­nan­sij­ska sli­ka JDP-a da­nas?

Naš osni­vač, grad Be­o­grad, po­ma­lo je to­kom pro­te­kle tri go­di­ne po­ve­ća­vao bu­džet, a ove go­di­ne bit­no su uve­ća­na fi­nan­sij­ska sred­stva i za pro­gram i za odr­ža­va­nje zgra­de što nam je ve­o­ma va­žno. Sce­na „Bo­jan Stu­pi­ca” je iz bez­bed­no­snih i teh­nič­kih raz­lo­ga mo­ra­la da bu­de za­tvo­re­na. Reč je o mon­ta­žnom objek­tu ko­ji ni­ka­da ni­je do­bio do­zvo­lu za rad i ta do­ku­men­ta­ci­ja je bi­la iz­u­zet­no kom­pli­ko­va­na. To­kom pro­te­klih go­di­nu i po da­na mno­go to­ga je ura­đe­no. Na pu­tu smo ko­ji će sa­svim si­gur­no do­ve­sti do no­ve zgra­de Te­a­tra „Bo­jan Stu­pi­ca”. Za­vr­šen je idej­ni pro­je­kat i oče­ku­je­mo da bi iz­grad­nja objek­ta mo­gla da poč­ne 2019. go­di­ne, pa bi ta­ko Te­a­tar „Bo­jan Stu­pi­ca” mo­gao da pri­mi pr­vu pu­bli­ku to­kom 2020. go­di­ne.

Ovo je ujed­no iz­bor­na di­rek­tor­ska go­di­na ka­da su u pi­ta­nju be­o­grad­ska grad­ska po­zo­ri­šta. Ko­li­ko je de­li­kat­no bi­ti na če­lu JDP-a, bu­du­ći da kao di­rek­tor­ka de­lu­je­te na vi­še fron­to­va?

Na­dam se da će ko god bu­de uprav­nik, od­no­sno pr­vi čo­vek ku­će, na­sta­vi­ti pu­tem odr­ža­va­nja vi­so­kih umet­nič­kih kri­te­ri­ju­ma, stan­dar­da Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta i ne­go­va­nja an­sam­bla.