Selo puno ribljih restorana

O Staroj Palanci je reditelj Đura Mrđa snimio pedesetominutni dokumentarni film „Stara Palanka – vrata istorije”, po scenariju književnika Dušana Belče (direktor fotografije Zoran Sinđelić, montažer Slavko Ženar).

Svetomir Anđelković Đela je u ovom mestu otvorio prvi restoran u posleratnom periodu, 1964. godine, koji i danas radi pod imenom „Graničar”, odnosno „Kod Đele”. U još četiri restorana se pripremaju „plodovi” Dunava: „Dunavski cvet” na samoj obali velike reke, pa, „Sunce”, „Staro sidro”, „Lederata”.

U prošlom veku svi meštani su ubirali plodove sa oranica i „vodenih njiva”. Sada se ovde zvanično privrednim ribolovom bave samo trojica alasa.

Alas na ovoj velikoj reci – ne može biti svako. To nije ni jednostavno zanimanje. Ćudljiva košava „zna” da dune iznenada, pa da onespokoji i najiskusnije čamdžije. One koji su sve ćudi Dunava upoznali i da predvide opasan vetar i da se na vreme sklone.

– Dunav je prava božja njiva, a riba božji dar, jer je othranila bezbroj podunavskih generacija. To je težak posao i zato se kaže da se niko nije najeo od ribarskog hleba. Mnogi se žale na ulov, a ja tvrdim da je Dunav dobro „rodio” i ove godine. Ima i somova, kečiga, šarana, smuđeva, bele ribe... Jesenas sam iz Dunava izvadio i kapitalnu kečigu, tešku 4,8 kilograma, što je čini ređim primerkom. Za dobar ulov potreban je i dobar alat, znanje, umeće, a ribolov ne podnosi lenjost. Ostaje bez ulova samo onaj kome se ne radi – kaže iskusni alas Ranko Radojčić, koji je pre ravno 18 godina napustio auto-mehaničarski posao u Vršcu, i u međuvremenu upoznao veliku evropsku reku toliko dobro da ovaj deo njenog toka drži „u malom prstu”.

Ranko je dunavski vuk i pravi šeret. Saopštava nam „u poverenju” svoju večitu dilemu: zašto ribolovci kažu „uv’atio sam ribu”, a ne upecao sam ribu?

Žali nam se sagovornik na nemarnost i naših i ljudi iz podunavskih zemalja, uzvodno. Ukazuje nam na tone plastičnog otpada, koji se u toku godine na jednoj krivini velike reke taloži nošen talasima. Po etiketama na odbačenoj ambalaži, može se zaključiti i o njenom poreklu.

Nenad Stajić Neša, još dok je učio za ugostitelja, ali i dosta godina kasnije, maštao je o sopstvenom manjem ribljem restoranu. Sada je vlasnik poznatog „Dunavskog cveta”, na samoj obali Dunava, i cilj mu je stvaranje uslova da goste zadrži bar na dan-dva, što je cilj i ostalih ovdašnjih njegovih kolega. U svakodnevnom poslu mu pomaže i sin Igor.

Priča nam o spravljanju riblje čorbe, koja je pravi mamac za goste. Kaže da je receptura poznata: što raznovrsnija riba, a obavezno da se u kazanu nađe i deverika, „zbog šmeka”, jer bez nje nema ukusne čorbe. Bar stotinu recepata za riblju čorbu postoji. Nešto manje za riblji paprikaš, u kome je ljuta paprika od presudnog značaja, jer graške znoja sa čela treba da poteknu, i oči da zasuze. „Lek za grip.” Insistirali smo na „detaljima”.

– Kad se u završnici kuvanja pojavi ključ na površini i čorba počne da „šapuće”, treba joj dodati i jednu kafenu kašičicu – tajnog lekovitog začina. Sve ostalo se zna – kaže Neša.

O izgradnji marine u Staroj Palanci u belocrkvanskoj opštini se govori bar petnaestak godina. Čak je i projekat izrađen, zahvaljujući jednoj donaciji. Vredelo bi osvežiti ovu dobru ideju, koja bi uticala na razvoj turizma u ovom kraju.