Село пуно рибљих ресторана

О Старој Паланци је редитељ Ђура Мрђа снимио педесетоминутни документарни филм „Стара Паланка – врата историје”, по сценарију књижевника Душана Белче (директор фотографије Зоран Синђелић, монтажер Славко Женар).

Светомир Анђелковић Ђела је у овом месту отворио први ресторан у послератном периоду, 1964. године, који и данас ради под именом „Граничар”, односно „Код Ђеле”. У још четири ресторана се припремају „плодови” Дунава: „Дунавски цвет” на самој обали велике реке, па, „Сунце”, „Старо сидро”, „Ледерата”.

У прошлом веку сви мештани су убирали плодове са ораница и „водених њива”. Сада се овде званично привредним риболовом баве само тројица аласа.

Алас на овој великој реци – не може бити свако. То није ни једноставно занимање. Ћудљива кошава „зна” да дуне изненада, па да онеспокоји и најискусније чамџије. Оне који су све ћуди Дунава упознали и да предвиде опасан ветар и да се на време склоне.

– Дунав је права божја њива, а риба божји дар, јер је отхранила безброј подунавских генерација. То је тежак посао и зато се каже да се нико није најео од рибарског хлеба. Многи се жале на улов, а ја тврдим да је Дунав добро „родио” и ове године. Има и сомова, кечига, шарана, смуђева, беле рибе... Јесенас сам из Дунава извадио и капиталну кечигу, тешку 4,8 килограма, што је чини ређим примерком. За добар улов потребан је и добар алат, знање, умеће, а риболов не подноси лењост. Остаје без улова само онај коме се не ради – каже искусни алас Ранко Радојчић, који је пре равно 18 година напустио ауто-механичарски посао у Вршцу, и у међувремену упознао велику европску реку толико добро да овај део њеног тока држи „у малом прсту”.

Ранко је дунавски вук и прави шерет. Саопштава нам „у поверењу” своју вечиту дилему: зашто риболовци кажу „ув’атио сам рибу”, а не упецао сам рибу?

Жали нам се саговорник на немарност и наших и људи из подунавских земаља, узводно. Указује нам на тоне пластичног отпада, који се у току године на једној кривини велике реке таложи ношен таласима. По етикетама на одбаченој амбалажи, може се закључити и о њеном пореклу.

Ненад Стајић Неша, још док је учио за угоститеља, али и доста година касније, маштао је о сопственом мањем рибљем ресторану. Сада је власник познатог „Дунавског цвета”, на самој обали Дунава, и циљ му је стварање услова да госте задржи бар на дан-два, што је циљ и осталих овдашњих његових колега. У свакодневном послу му помаже и син Игор.

Прича нам о справљању рибље чорбе, која је прави мамац за госте. Каже да је рецептура позната: што разноврснија риба, а обавезно да се у казану нађе и деверика, „због шмека”, јер без ње нема укусне чорбе. Бар стотину рецепата за рибљу чорбу постоји. Нешто мање за рибљи паприкаш, у коме је љута паприка од пресудног значаја, јер грашке зноја са чела треба да потекну, и очи да засузе. „Лек за грип.” Инсистирали смо на „детаљима”.

– Кад се у завршници кувања појави кључ на површини и чорба почне да „шапуће”, треба јој додати и једну кафену кашичицу – тајног лековитог зачина. Све остало се зна – каже Неша.

О изградњи марине у Старој Паланци у белоцркванској општини се говори бар петнаестак година. Чак је и пројекат израђен, захваљујући једној донацији. Вредело би освежити ову добру идеју, која би утицала на развој туризма у овом крају.