Gospodar alternativnih istina

 U „Valdhajmovom valceru” Bekermanova sada sa već dovoljne istorijske distance, u neku ruku nastavlja misiju demaskiranja čoveka kojem je, sa njegove pozicije markantnog i ubedljivog čelnika UN, ceo svet verovao. Njen film započinje scenama onog glasnog „Ne ,Valdhajmu!” izgovorenog na bečkim ulicama tokom protesta protiv njegovog izbora za predsednika Austrije (1986), razvija se „kopanjem” kroz privatne i javne arhive o mračnoj i antisemitskoj prošlosti ovog lidera sveta (tu su i dokumenti o tome da je Valdhajm znao i za deportaciju 60 hiljada solunskih Jevreja u logore smrti) i izdiže do uznemiravajućeg upozorenja – da se otkrivanjem prošlosti zapravo prikazuje stanje u kojem se Evropa nalazi danas ...

 Tokom solunskog susreta Rut Bekerman je u razgovoru za „Politiku” na pitanje o njenim ličnim sećanjima na Valdhajma rekla i sledeće:

– I ja sam kao veliki broj Austrijanaca u to vreme o njemu razmišljala vrlo površno i samo u kontekstu UN. Rođena sam u jevrejskoj porodici i moji roditelji nisu voleli njegovu politiku, a ja ga nisam smatrala interesantnom ličnošću. On je uvek bio nekakav funkcioner.

Kada je vaše interesovanje za njega poraslo?

Onda kada se kandidovao za predsednika Austrije i kada je postalo očigledno da će pobediti na izborima zahvaljujući tome što je on navodno „čovek kome verujemo” jer je toliko dugo obavljao funkciju generalnog sekretara UN.

Snimali ste proteste protiv njegove kandidature, ali ste na filmu počeli da radite tek  2013. godine?

Nisam sigurna zašto sam tek tada izvadila VHS kasete koje sam još onda snimila i počela da ih gledam. Razgovarala sam i sa svojim asistentom i rekla da je sve prilično šokantno čak više nego u trenucima kada se „afera Valdhajm” i događala. Počeli smo još dublje da istražujemo, nailazili na užasavajuće stvari u arhivama, a sve se to tako dobro krilo od javnosti toliki niz godina. On je čak počinio i ratne zločine nad srpskim civilima dok je kao Hitlerov oficir tokom Drugog svetskog rata boravio u Jugoslaviji.

Mi ovde smo mnogo toga znali i vremenom još više saznavali, a kakav je bio slučaj kod vas u Austriji?

Malo se znalo, jer se malo govorilo. Mislim da su i oni koji su sve znali ćutali, jer su se sa njim i njegovim „delima” slagali. Drugi su sami sebe uveravali da „to ne može biti istina”, jer kako bi postao „vladar sveta” da jeste. „Afera Valdhajm” je prekinula tabu temu u Austriji i sve je glasnije počelo da se govori o pravim žrtvama nemačkih nacista, o krivici, o činjenicama. Za Austriju ova afera je bila vrlo dobra, otrežnjujuća. Probudili su se oni koji su bili toliko zauzeti time da igraju žrtve i da zbog toga nema mesta za jevrejske žrtve. Austrijanci su dugo sebe smatrali najvećim žrtvama nacista. Tada su se osvestili, a sada smo opet u situaciji kada je amnezija na delu.

Ima mnogo amnezije u današnjem svetu, vaš film je opominjući?

Populizam je oduvek u igri, taktike sa kojim se vrši podela u društvu takođe. U vreme Valdhajmove kampanje korišćen je antisemitizam, danas sve više rastu negativna energija, rasizam i ksenofobija, a ljudi su prezauzeti svojim konzumentskim životom. Moj film je pre svega namenjen mladim ljudima koji pokazuju interesovanje za prošlost i spremni su da postavljaju pitanja, jer oni nisu bili ni rođeni kada su se sve te stvari dešavale. A treba da znaju da su se desile. Zbog budućnosti.