Na Kapiji slobode
Od našeg specijalnog izveštača
Kajmakčalan – U turističkom vodiču za severnu Grčku, uz odrednicu Voras, stoji objašnjenje da je reč o zimskom (ski) centru na samoj granici s Makedonijom. Za putnike namernike iz Srbije Voras je poslednja stanica pred uspon na Kajmakčalan – Kapiju slobode.
Sredinom septembra 1916. godine Kajmakčalan je bio poprište jedne od najvećih, epskih bitaka srpske vojske u Velikom ratu, koja je okončana njenom veličanstvenom pobedom. Trenutak kada je prvi srpski vojnik kročio na vrh planine Nidže (makedonsko ime ove planine) značio je povratak u otadžbinu. Posle dve godine žestokog ratovanja, albanske golgote, oporavka na Krfu i borbi na Solunskom frontu, srpska noga je odavde krenula u trijumfalan povratak u svoju zemlju.
Solidan asfaltni put vijuga tridesetak kilometara uz planinu do poslednje stanice na dve hiljade metara gde je smešten skroman turistički centar. Odatle kreću i dve žičare koje zimi prevoze skijaše do snežnih staza. Tu je i veliki parking gde se obavljaju poslednje pripreme za uspon na sam vrh planine koji je visok 2.525 metra.
U podne, tog majskog dana, kada smo stigli, vreme je bilo pravo prolećno, sunce se vešto probijalo kroz bezazlene oblake, termometar je pokazivao prijatnih 13 stepeni. Vremenska prognoza nagoveštavala je, doduše, kišu za prve poslepodnevne sate, ali nismo se mnogo obazirali na reči meteorologa – čvrsto smo rešili da, poput srpskih vojnika pre nešto više od jednog veka – pobedimo planinu i kročimo na vrh.
Dobro smo se opremili za uspon, duboke cipele za planinarenje, ranac s keksom, vodom i toplom odećom, kapa, naočari za sunce, fotoaparat, lagana kabanica... Tog majskog podneva bili smo sami na planini. U jednom trenutku pojavila su se dvojica motociklista, ali su, posle kratkog zadržavanja, nestali u serpentinama nekog sporednog makadamskog puta. Od Grka koji u ovom periodu čuva objekte na početku ski staze dobili smo uputstva za kretanja.
„Samo pratite stubove uspinjače i onda skrenite levo”, objasnio nam je simpatični Grk na čudnoj mešavini makedonsko-grčko-engleskog jezika. Tako smo i uradili. Naše osvajanja Kajmakčalana počelo je oko 13 časova. Pred nama je oko četiri kilometra pešačenja, potrebno je da savladamo oko 500 metara uspona – kao da se od podnožja Avale penjemo na njen vrh.
Prvih pola sata uspona delovalo je prilično bezazleno, odmor smo napravili na mestu gde se završava kraća uspinjača. Odatle je uspon postao ozbiljan a, što je još opasnije, vreme je počelo da se naglo menja. Sunce je nestalo iza zabrinjavajućih crnih oblaka koji su se „igrali” oko planinskih vrhova. Počela je kiša.
Za nas, manje upućene u tajne planinarenja, bilo je potrebno dosta akrobatike da se, po jakom vetru, obuče pelerina. Kiša je krenula da pada sve jače, ionako strmi uspon postao je klizav, svuda je iz trave virilo opasno kamenje.
Naša grupa se osula, dvojica su odustala, a preostali dvojac produžio je uspon. Imali smo delimično sreće, iz mračnih oblaka nisu počele da sevaju munje i udaraju gromovi – najveći neprijatelji planinara. Posle sat vremena uspona nabasali smo na jedva vidljiv zemljani put i pretpostavili smo da vodi na sam vrh.
Konačno, posle sat i po penjanja, s poslednje uzvisine pukao je pogled na vrh Kajmakčalana i kapelu. Priroda je u tom trenutku priznala poraz – kiša je utihnula. Lagano smo nastavili dalje preskačući još dobro očuvane rovove. U tim trenucima mora da vam kroz glavu prođe upečatljiv tekst o Kapiji slobode.
„Oko podneva smo bili blizu vrha Kajmakčalana . Konje smo ostavili u njegovom podnožju i penjemo se na vrh da vidimo bojište. Gotovo sve je ostalo na svom mestu. Tek što je zakopano nekoliko tela poginulih kiša ih ponovo otkopava. Jezivi prizori s bojnog polja. Na visini od 2.525 metara na ovom ogoljenom, prostranom terenu leže stotine smrznutih trupova. Pokrivaju ih oblaci i magla koje rasteruje vetar a veliki jastrebovi i gavrani krstare nad njima i jedu njihovo meso…”
Ovaj potresni zapis s bojišta na kome je poginulo oko pet hiljada srpskih vojnika ostavio je doktor Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Šta sam sve video i proživeo u velikim danima”.
Već prilično umorni prilazimo kapeli – spomen-crkvi koja je podignuta posle Prvog svetskog rata srpskim junacima koji su poginuli na Kajmakčalanu. Zastajemo poslednji put kako bismo napravili nekoliko snimaka kapele koje se gordo probija iz magle. Odjednom, poput magije, kapela nestaje u crnom, pretećem oblaku. Odustajemo od snimanja i jedva nazirući put stižemo do građevine.
Vrata su odškrinuta, u kapeli je veliki nered. Sve je vlažno, ima đubreta, nedogorele sveće i vosak popadali su na pod, knjiga utisaka potpuno je mokra... U jednom ćošku je urna u kojoj je, po ličnoj želji Arčibalda Rajs, bilo pohranjeno njegovo srce. Urna je u solidnom stanju a srca odavno nema, najverovatnije su ga, tokom Drugog svetskog rata, bugarski vojnici odneli ili uništili.
Nemamo, nažalost, mnogo vremena, jer kiša snažno udara po krovu kapele. Ovoga puta još jača nego prilikom uspona. Pokušavamo da zatvorimo vrata, ali ne uspevamo. Nabrekla od vode, jogunasto pružaju otpor i najgrubljim pokušajima.
Još nekoliko snimaka i krećemo nazad u dolinu. Kapela je opet nestala u crnim oblacima koji se na snažnom vetru naprosto valjaju u svim pravcima. Pronalazimo stazu i pažljivo krećemo nizbrdo, izbegavajući veliko, klizavo kamenje i rupe.
Posle sat vremena hoda kiša iznenada prestaje, dolina ispod Kajmakčalana opet je okupana suncem. Na mesto odakle smo krenuli na uspon stižemo nešto pre pola pet, vreme je lepo a tamo gore opet kovitlaju oblaci i ratuju sa suncem.
Kapija slobode danas je u tuđoj zemlji, ali stihovi Alekse Šantića ispevani 1920. godine u znak sećanja na srpske junake zauvek ostaju naši.
Putniče stani! Ovde leže oni!
Gomile ove prah kraljeva kriju.
S kapom u ruci njima se pokloni.
I redom tako ižljubi ih sviju!
Iz ovih humka, iz hrnjega kama,
Gde truba sveti srca jaka svrsta,
Praznici slave granuli su nama
I mučenike skinuli sa krsta.
Ovde su večni, što vatrama žrtve
I bilom srca probudiše mrtve –
Srbine stani! Ovde leže oni!
Ovo su naše lavre i oltari;
Njihovim svetlim sjajem se ozari,
I čelo svoje molitvom prikloni.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
