Posao se menja, poziv ostaje za ceo život

U savetovalište za profesionalnu orijentaciju pomalo nesigurno je ušao lepuškast, brižljivo odeven  mladić, predstavio se kao student jednog prestižnog privatnog fakulteta. Opredelio se za profitabilnu i veoma traženu „struku budućnosti”, ali ni posle dve godine, uprkos vrednom radu, tamo se nije snašao, pa je hteo da utvrdi zašto. Razgovor sa psihologom i testovi pokazali su da je ozbiljno omašio u izboru, koji nije imao ama baš ništa zajedničko sa njegovim potisnutim umetničkim sklonostima.

Izbor budućeg zanimanja mnogo je više od odluke koju školu ili fakultet upisati. Od toga zavisi da li će biti srećni i uspešni u onome što će raditi možda do kraja života, svaki dan. Nažalost, deca se u odabiru neretko rukovode pogrešnim kriterijumom. Trenutnom popularnošću određene gimnazije, srednje škole ili struke. Krenu tamo gde ide većina njihovih drugara. Upišu školu koja im je najbliža. Ponekad popuste pod pritiskom roditelja ili, naprotiv, postupe upravo suprotno njihovim željama i savetima. Neki idu „linijom najmanjeg otpora”  verujući da će tu proći najlakše i steći diplomu bez previše napora – ali ima i onih koji, uprkos očiglednim činjenicama da im to „ne leži”, po svaku cenu žele da postanu umetnici, sportisti, programeri...

Greška se, naravno, može ispraviti u daljem školovanju, svako ima pravo da se predomisli ili otkrije u sebi neka nova interesovanja. Važno je, međutim, otkriti pravi razlog zašto, recimo, neko posle dve godine hoće da promeni školu ili fakultet. Da li mu se ne dopada struka ili  su u pitanju nastavnici, društvo, nešto treće?

Kako pomoći deci da odaberu pravi poziv, pitamo Jelenu Milošević, psihologa u Centru za informisanje i profesionalno savetovanje pri Nacionalnoj službi zapošljavanja, jednoj od prvih ustanova koje su kod nas počele da pružaju ovakvu stručnu podršku mladima – a ta vrsta usluge je od početka bila i ostala među najtraženijima koje psiholozi pružaju.

1. U toku su pripreme za prijemne ispite u srednjim školama, budući studenti se već spremaju za upis na fakultet... Koliko je njih prethodno došlo u Centar radi profesionalne orijentacije?

Interesovanje je uvek veliko i obično prevazilazi naše mogućnosti, a broj dece je uglavnom isti.  U 2016. godini na testiranju i savetovanju ih je bilo 1.804, od čega dve trećine osnovci a trećina srednjoškolci, dok  ih je 2017. bilo 1.719,  i to tri četvrtine osnovci. Više nam se javljaju srednjoškolci, jer u zavisnosti od odluke koju donesu odlučuju i koje će predmete spremati za prijemni. Kod osnovaca je drugačije, izbor škole nije u vezi sa tim koje će predmete polagati, jer je prijemni uglavnom isti za sve, zato mahom dolaze u drugom polugodištu. Dotle su već dosta razgovarali sa vršnjacima, nastavnicima i roditeljima i imaju neke ideje za dalje.

2. Kako škole u Srbiji pomažu učenicima u izboru zanimanja?

Psihološko testiranje i nakon toga savetovanje može se sprovoditi na više načina, u različitim okruženjima, sa različitim stručnjacima, pa i sa školskim psiholozima. Škole ponekad organizovano dovedu učenike u naš centar. Kako većini dece nedostaju podaci, pored ostalog, upućujemo ih na razne sajtove gde će saznati više o tome kakvi se sve predmeti izučavaju u određenim školama i šta posle mogu sa diplomom koju steknu.

3. Profesionalno usmeravanje je i deo prevencije buduće nezaposlenosti?

Za neku decu je mogućnost zapošljavanja presudna u odabiru buduće struke, druga o tome uopšte ne razmišljaju, ali tu informaciju psiholog mora jasno i direktno da saopšti. Ima dece koja insistiraju da upišu ono što im ni po čemu zapravo ne odgovara, najčešće je to zanimanje iz oblasti informacionih tehnologija sa kojima se danas najlakše dolazi do zaposlenja. Bila mi je nedavno devojčica koja je po svaku cenu htela da se time bavi, roditelji su je svesrdno podržavali, ali ne samo da je iz glavnog predmeta, matematike, imala dvojku, već su i testovi potvrdili da joj informatika ne leži. Moj je zadatak bio da je suočim sa činjenicama, pitam za „rezervnu varijantu” , razmotrim zajedno sa njom druge opcije. Na kraju smo u tome i uspele. Pa ipak, otišla je sa suzama u očima jer su joj se raspršili snovi...

4. U čemu se razlikuju očekivanja osnovaca i srednjoškolaca? Kada je pravi trenutak da se sa detetom razgovara o njegovom budućem pozivu?

Dešava se da dođu na savetovanje deca u četvrtoj godini srednje škole koja su pre toga već bila kod nas u osmom razredu osnovne, neka veoma zadovoljna ranijim predlogom, dok neka nisu htela da upišu nijednu od škola koje je psiholog tada preporučio, pa su, shvativši da je izbor bio pogrešan, poželela da to sad isprave. Tad zajedno tragamo za najboljim mogućim rešenjem, koje ono opet može da prihvati ili ne. Sa decom bi trebalo o različitim zanimanjima razgovarati od najranijih dana. Mališani se još u vrtiću interesuju za to šta rade njihove mame i tate, i roditelji njihovih drugara. Umesto da odredimo neki „pravi trenutak” , smatram da je važnije da stalno osluškujemo interesovanja deteta, podržavamo ih, i pružamo pomoć u pribavljanju različitih informacija koje ne ume da nađe samo.

5. Na šta se usmeravate prilikom testiranja i razgovora sa decom?

Zadajemo različite psihološke testove, opštih i specifičnih intelektualnih sposobnosti, ličnosti i interesovanja, iz kojih saznajemo koliko se podudaraju njihove želje, radne navike, uspeh u školi i individualne osobine. Nakon toga je obavezan razgovor sa detetom. Veoma nam je važno da dete upoznamo, da razumemo motivaciju za nastavak školovanja, zainteresovanost da se zaista bavi određenim zanimanjem, a pre svega – kakav im je cilj u životu. Neka deca odmah znaju šta žele, i to se na profesionalnoj orijentaciji potvrdi ili ospori,  drugoj pomognemo da od mnogih talenata i interesovanja izdvoje ono što će im biti struka, ima i dece koja tek tu otkriju šta bi u životu radila... Na osnovu svega toga, ali i informacija o stanju na tržištu rada, zajednički dolazimo do prihvatljivih predloga.

6. Da li se deca pre upisa raspitaju koja sve zanimanja i kakve vrste poslova postoje?

Kao i u svemu ostalom, deca su i u tome veoma različita, bilo da je reč o osnovcima, bilo srednjoškolcima. Neka na razgovor sa psihologom dođu potpuno spremna – poznaju sve informacije u vezi sa oblašću, školom, fakultetom koji ih zanima, i tad je i ishod savetovanja konkretniji – ali bude i onih kojima je profesionalna orijentacija prvi izvor, odakle krenu u dalje istraživanje o mogućnostima koje im se pružaju, pa je i rezultat uopšteniji. Decu usmeravamo i na sajtove škola i fakulteta, a na sajtu Nacionalne službe za zapošljavanje postoji „Vodič za osnovce” u kome se mogu naći opisi različitih zanimanja po oblastima rada. Dobro je da ga pregledaju pre nego što donesu konačnu odluku.

7. Kako usmeravate decu koja imaju više interesovanja i dobre ocene iz raznih predmeta, a ne mogu da se odluče šta od toga da im postane profesija?

Niko nije rođen samo za jedan posao, u savremenom društvu sve češće nije čak ni moguće provesti ceo radni vek na jednom poslu, ali svako bi trebalo da ima (barem) jednu struku. Kada je na osnovu testova, interesovanja i zapošljivosti jasno zašto dete ima nedoumicu između više škola ili fakulteta savetujemo da zamisli sebe kako obavlja određeni posao, jer to je nešto što će raditi veoma dug vremenski period. Na primer, ako želi da studira jezik, a ne bi volelo da radi kao prevodilac, a još manje kao profesor u školi, jasno je da ta opcija nije dobro rešenje. Ima dece koja su veoma otvorena i uzmu u razmatranje i mogućnosti o kojima do savetovanja nisu ni razmišljala, pa se posle raspitaju i razmisle o toj novoj ideji. Nama koji se ovim poslom bavimo važno je da do dece dođe informacija, a da li će je oni posle promišljanja uzeti u obzir ili ne, nije toliko važno. Naš zadatak nije da donesemo odluku umesto njih, već da im pomognemo, koristeći svoju stručnost, da tu odluku sami donesu.

8. A kako postupate sa onima koji, realno, nemaju preduslove da se bave poslom kakav žele?

Na nama je da detetu damo realnu sliku njegovih predispozicija, kao i mogućnosti zapošljavanja.  Oni to cene, iako im se nekada i ne dopadne ono što im kažemo. Onda potražimo nešto srodno, možda u istoj oblasti, a da ima mogućnosti da se time bavi. Na primer, dete koje nema nikakvih afiniteta prema matematici i informatici želi da studira programiranje, ali kako ima veoma razvijenu sposobnost razumevanja treće dimenzije i prostora, a voli da crta i uspešno je u tome, predlog se sam nametnuo: veb dizajn.

 9. Ko danas ima najveći uticaj na decu prilikom izbora karijere?

Vršnjačka grupa uvek ima značajnog uticaja na oblikovanje mišljenja, stavova, različitih izbora... I mediji su svakako važni za donošenje odluke o budućem zanimanju, ne samo zato što pružaju konkretne informacije, već prenose različite poruke koje su u vezi sa celokupnim sistemom vrednosti našeg društva. Ima dece koja uzore nalaze i u javnim ličnostima, pa na osnovu toga žele da rade neke poslove, drugima su uzor nastavnici, a neka žele da nastave poslove kojima se njihovi roditelji bave...

10. Dešava li se da vas roditelji mole da ubedite njihovo dete da odabere zanimanje kojim bi preuzelo porodični posao – advokaturu, lekarsku ordinaciju, radnju?

Na savetodavni, individualni razgovor učenici završnih razreda srednjih škola uglavnom dolaze sami, pokazujući da su odrasli i odgovorni, a osmaci sa nekim od roditelja ili staratelja. Uobičajeno je da prvo porazgovaramo sa detetom, a onda pozovemo odraslu osobu koja je sa njim došla da nam se priključi. Dete ima pravo na privatnost i često sa nama podeli nešto što sa drugima, pa ni sa roditeljima, ne želi. Dogodi se, tako, i da nam poveri da ne bi u školu ili fakultet na kojem roditelj insistira. Nije naše da navijamo za jednu opciju, bilo da je roditeljska bilo dečija, već za ono što je najbolje za dete. Ako ono nije motivisano da se bavi određenim poslom, neće biti ni uspešno u njemu, niti srećno, pa kad roditelji to shvate, prihvate da ne bi trebalo da mu nameću svoj izbor.

Najtraženiji poslovi

Danas najlakše do posla dolaze inženjeri informacionih tehnologija, elektrotehnike, računarstva,  elektronike, mašinstva i građevine, profesori matematike, fizike i stranih jezika, lekari specijalisti –anesteziolozi, kardiolozi, pedijatri, oftalmolozi, ginekolozi..., farmaceuti, biohemičari i stručnjaci za finansije – računovođe. A sa završenom srednjom školom operateri na CNC mašinama, zavarivači, autotroničari, mehatroničari, knjigovođe, negovatelji starih i bolesnih, medicinske sestre (specijalista instrumentiranja), kozmetičari, kuvari, elektrotehničari, tehničari obezbeđenja, tesari, zidari i armirači.

Najteže se zapošljavaju istoričari umetnosti, diplomirani inženjeri metalurgije, rudarski i tehnolozi obrade metala, etnolozi i organizatori ekonomskog poslovanja.