Šaban će večno biti u Nišu i s Nišlijama

A proslavljeni glumac Petar Božović, čest gost grada Niša i svojevremeno neizostavno prisutan na svim dešavanjima vezanim za Bajramovića, ovog proleća na manifestaciji „Ja sam Šaban” reče:

– Iako se u svetu dobro zna da je Niš rodno mesto rimskog imperatora Konstantina Velikog, mnogo više se zna o Nišu po Šabanu, zahvaljujući njegovoj muzici i interpretaciji koja dirne u srce. Pamtim njegova gostovanja u Americi, gde je u kolevci soula i džeza, slično crnačkoj populaciji, osvajao svakog ko ga čuje i sa svakim bio blizak. Niko u svojoj pesmi i glasu nije kao on imao toliko izražena osećanja tuge, bola i muke koje je njegov narod preživljavao kroz vekove. Za mene je ova niška manifestacija u čast Šabana divan znak i presedan. Ako Niš već ima jednog takvog umetnika kao što je on bio, to treba iskoristiti i pretvoriti u stalni festival. Tek će tada svako ko dođe u Niš shvatiti da se čuva taj brend, a Šaban je brend, i tek tada će se svako osvrnuti i na sve ostale, a veliki ih je broj, kvalitete i znamenitosti koje Niš ima – rekao je Petar Božović.

U sklopu ovogodišnje manifestacije povodom desete godišnjice smrti Šabana Bajramovića održano je i više tribina, izložbi, boemskih večeri i druženja. Svakako da treba reći da je Skupština grada Niša pred prvu godišnjicu smrti umetnika, maja 2009. godine, donela odluku da se Južni bulevar preimenuje u Bulevar Šabana Bajramovića. A avgusta 2010. na platou iznad Amfiteatra na Nišavskom keju u Nišu otkriven je spomenik Šabanu u prirodnoj veličini, autora Vlade Ašanina. Izradu spomenika pomogli su brojni umetnici i prijatelji kralja romske muzike poput Gorana Paskaljevića, Ljubiše Samardžića, Esme Redžepove, Emira Kusturice, Gorana Bregovića...

Poznata kompozicija, ili „najlepša ciganska pesma”, kako je on stalno potencirao „Đelem, đelem”, u izvođenju i obradi upravo Šabana Bajramovića, sredinom osamdesetih godina prošlog veka proglašena je romskom himnom. Na celoj planeti Zemlji.

„Nema tu šta da se diskutuje”, govorio je Šaban Bajramović. „Ja sam ’Đelem, Đelem’ postavio na glavu, ja sam je pevao i ja je pevam kako je Ciganin peva. Nije to ona pesma koju peva neka beogradska gospođica. Nije i ponoviću, nije. Jer ja je kidam, ona sama izlazi iz mojih grudi, ja znam te reči i znam šta one znače, a šta pesma govori.”

Šaban je rođen 16. aprila 1936. godine u Nišu. Sredinom pedesetih godina prošlog veka pobegao je iz vojske i sa služenja vojnog roka zbog čega je završio kao osuđenik na Golom otoku. Tamo negde počeo je da se bavi muzikom. Zvanično prvu ploču (singl sa četiri pesme) snimio je 1964. godine, kasnije je uradio i u zalog budućnosti ostavio preko 50 singlova i 23 albuma.

Preko dve decenije bio je na čelu orkestra „Crna mamba”, s kojim je nastupao u celom svetu – od Srbije, preko Italije do Amerike, od Rumunije do Indije. Ogledao se i kao glumac i ostaće u sećanju po ulogama u filmovima „Crna mačka, beli mačor” Emira Kusturice, „Anđeo čuvar” Gorana Paskaljevića, „Džipsi medžik” Stoleta Popova, „Nedeljni ručak” Milana Jelića...

Nekoliko meseci pre nego što se razboleo i pao u postelju, uspeo sam da napravim, pokazalo se kasnije, poslednji intervju sa Šabanom Bajramovićem koji je objavljen u našem listu. Pričao je o svom životu, o robijanju, supruzi Milici i kćerkama, o muzici, usponima i padovima posle kojih je uvek znao da se podigne i izdigne. Prepričavao je druženja i doživljaje s prijateljima Dragoljubom Novakovićem Gavrom i Sarmom, s kolegama muzičarima, sa sportistima i političarima. Nekoliko dana kasnije držeći izdanje „Politike” u rukama samo je raširio oči i duboko uzdahnuo: „A, bre brate, šta je ovo, ovi tvoji mi dali celu stranu... Ne mogu da verujem.”

Onda se zamislio i pomalo prekorno pogledao. „A nisi napisao ono što sam ti rekao za nas Cigane?”

Možda je baš danas, posle deset godina od njegove smrti, i prilika da objavimo doslovce ono što u tom intervjuu „nije našlo mesta”, a na čemu nam je očigledno Šaban malo i šeretski zamerio. Elem, kao i nebrojeno mnogo puta pre, u razgovoru tog proleća 2008. godine na naše pitanje kako o njemu da pišemo – kao o Romu ili kao o Ciganinu, odgovorio mi je : „Ti znaš za najpoznatijeg niškog Ciganina Avdu Zekića? E, vidiš, njega su odavno isto pitali kao ti mene, a on je odgovorio: ’Ja sam Ciganin, a Romi su članovi partije’. E, da zapamtiš, ja nisam član partije. I nemoj to da me više pitaš, jer ti dobro znaš, bio si kod Milice i mene, da sam ja pravoslavni Ciganin i da slavim Svetog Tomu.”