Ko nema pojma, ima stav
Posle razgovora sa Ivanom Velisavljevićem, na Krokodilovoj sofi, Mira Furlan ustaje i prolazi pored stepenika Amfiteatra ispred Muzeja Jugoslavije, dok joj ženski glas iz publike dobacuje: „Miro, Zagreb te voli!“. Odmah zatim čuje se i muški glas: „I Beograd!”.
Jer, Mira Furlan bila je nedavno u Indiji, gde je pratila put Gandija kao jedne od svojih zvezda vodilja, zatim u Amsterdamu, da bi sada došla u Beograd, na deseto, rođendansko, Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju, ili Krokodil. Posle nastupa Marka Vidojkovića i Zorana Kesića, i vrištećeg smeha u prepunom gledalištu, njen nastup napravio je taj poznati disonantni „krokodilski” šmek, bez suza, gde se stvarnost i umetnost reči sagledavaju kroz prizmu duhovite iščašenosti, ali i ozbiljnosti, u isti mah. Tako i Krokodil, po tradiciji, ukršta opuštene večeri čitanja i muzike, sa ozbiljnim tribinama o sudbini zajedničkog jezika u regionu i revizionizma u istoriji, ali i svojim humanim aspektom, koji već treću godinu podiže svest u javnosti o doniranju i transplantaciji organa.
U dokumentarnom filmu „Okrutni optimizam- Naših prvih deset godina“ prvi čovek festivala Vladimir Arsenijević primetio je da je možda najveći uspeh ovog događaja to što još uvek postoji. Pre početka manifestacije izjavio je da je književna povezanost u regionu gora nego pre deset godina. Ipak, atmosfera dva večernja susreta Krokodila bila je sjajna.
Te druge festivalske večeri, Krokodil se posle pomalo japijevske atmosfere sređene Kombank dvorane i kiše koja je pljuštala napolju, vratio u svoju postojbinu, mesto ispred Muzeja Jugoslavije, slušajući usmeni putopis Mire Furlan o drastičnim razlikama između bogatih i siromašnih u Indiji:
–Pomislila sam-ovo je budućnost sveta, siromaštvo i bogatstvo nezamislivih razmera, bez empatije za ljude i životinje. Kako je moguće da je ovo normalno? Kako je moguće da se normalnim smatra ovakav svet sačinjen od ratova, izbeglica, ogromne količine naoružanja? Onda sam doputovala u sređeni Amsterdam, gde me je zatekla zbrka u glavi, kao stanje između jave i sna. Svet danas nije u svojoj najboljoj fazi. Napredovanje desnice u Americi nije slučajno, ja sam na strani one druge tradicije Martina Lutera Kinga i osećam odgovornost zbog toga kakvu stvarnost ostavljamo budućim generacijama.
O životu u Americi, o stanju emigracije, umetnica razmišlja najpre kao o prostoru lične slobode, nevična žalopojkama koje takav osećaj nepripadanja nosi sa sobom. Kao profesorka na jednoj od najboljih filmskih škola u Los Anđelesu, i na kursu koji povezuje umetnost, društvo i kulturu, ona, kako kaže, nastoji da sa učenicima ostvari komunikaciju obostranog davanja i učenja. Posle knjige „Totalna rasprodaja” (Samizdat B92), ovoga puta najavila je mogućnost objavljivanja novog memoarskog štiva, koje će govoriti o smislu javnog angažmana u okolnostima lažnih vesti novih medija, gde malo ko čuje njen glas.
„Okršaj”, koji je i u Amfiteatru ispred Muzeja, vodio Kruno Lokotar prošao je u znaku tri Marka: Vidojkovića, Tomaša i Šelića. Vidojković je podsetio na svoju idealnu, romanesknu, SFRJ, u knjizi „E baš vam hvala” (Laguna). Marko Tomaš, nadahnuto je čitao svoju poeziju posvećenu jednoj zemlji, koju ne voli i jednoj Nini iz Beograda, koju psuje i nesrećno voli. Marko Šelić Marčelo čitao je iz drugog dela svoje „Higijene nesećanja”. Sve ih je „potkačio” Zoran Kesić, koji nije zapostavio ni Vedranu Rudan, gošću prve, dvoranske, večeri. Naime, svojim frojdovskim scenskim nastupom na sofi, ona je dobro namučila svog voditelja Arsenijevića, (inače autora novog romana „Ka granici” , u izdanju „Lagune”), muško-ženskom problematikom, ali i „pohvalama” zbog Krokodilovog perspektivnog posla sa dvoranom jedne banke.
Kesić je pamteći sve to, u saradnji sa Njuznetovcima, burleskno uzvratio udarac zapažanjem da muškarci nisu krivi zbog toga što znaju da otvaraju tegle i ne plaše se lopte i buba, već ih je takvima sam Bog dao. Njegovo istorijsko objašnjenje od Dositejevog, jer je sam prosvetitelj u Srbiju doneo krokodila, do ovog Arsenijevićevog, sasvim je „popilo vodu” oko bine.
Kod srećne publike „prošlo” je i ono da je drug Tito `68. kazao da su krokodili u pravu, vizionarski predviđajući da će mesto ispred njegovog mauzoleja biti i tačka susretanja novih krokodila. Predsednik bivše države naroda i narodnosti bio je predmet licitacije, pored nekih hrvatskih ostrva, Tesle, Andrića, i još poneke javne ličnosti od značaja, između gostiju iz Zagreba, sa „Njuz beta”- Domagoja Zovaka i Borne Sora, i naših Njuznetovaca.
–Sramota, zarađujete na jednom Hrvatu, vratite nam ga!- primetio je Borna, istrajavajući i na tome da Srbi svakako treba Hrvatima da vrate Teslu.
Istoričari Dubravka Stojanović i Hrvoje Klasić malo su „učvrstili“ atmosferu, izražavajući zabrinutost zbog toga što se okolnosti revizije istorije, iz devedesetih godina, uopšte ne menjaju, zbog čega istoriju treba vratiti naučnicima. Po mišljenju Hrvoja Klasića, treba se plašiti onih koji negiraju Srebrenicu i Jasenovac, a koji kreiraju javno mnjenje. Onih koji nemaju pojma, ali imaju stav. Večeras u Centru za kulturnu dekontaminaciju, od 18 časova, biće nastavljena tribina „Ko je prvi počeo?- Istoričari protiv revizionizma”.
Ovom retrospektivnom Krokodilu prisustvovali su i Abdulah Sidran, koji je podsetio na to koliko voli poeziju, ali i pisanje scenarija, zatim Rumena Bužarovska i Dejan Atanacković, a pevali su i Bojana Vunturišević i Kralj Čačka. Krokodil je otvorio Centar za savremenu književnost, odakle će ubuduće organizovati svoje aktivnosti, pa i ovaj festival u novom formatu i uz simbolične ulaznice.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
