O slikarstvu ne treba govoriti, slike to čine same

Po­tra­ga za ap­so­lut­nim sli­kar­stvom bi­la je im­pe­ra­tiv po­sve­će­nog, skrom­nog, ti­hog i za­tvo­re­nog, ali opet pri­jat­nog Gvo­zde­no­vi­ća, iz­u­zet­nog in­te­lek­tu­al­ca, lju­bi­te­lja kla­sič­ne mu­zi­ke, vi­zu­el­no po­zna­tog i po ne­za­o­bi­la­znom še­ši­ru. Kroz opus od sto­ti­nak de­la ko­ja je on lič­no bri­žlji­vo oda­brao i za­ve­štao Aka­de­mi­ji i Mu­ze­ju gra­da Be­o­gra­da i ko­ja to nje­go­vo stre­mlje­nje naj­bo­lje ilu­stru­ju, bu­du­ći da je sma­trao da o sli­kar­stvu ne bi tre­ba­lo pre­vi­še go­vo­ri­ti jer sli­ke to naj­bo­lje či­ne sa­me, vo­di nas Di­ja­na Me­tlić, autor­ka iz­lo­žbe. 

Od­lu­ka da hro­no­lo­ški pri­stup bu­de pri­me­njen naj­bo­lje se raz­u­me ka­da se pro­đe kroz sve ga­le­rij­ske sa­le – sa­mo je na ta­kav na­čin mo­gu­će sa­gle­da­ti stva­ra­la­štvo ko­je je tra­ja­lo od 1923. pa do 1987. i ko­je na ovaj na­čin ni­je vi­đe­no od 1970, po­seb­no ako se ima u vi­du po­da­tak da je Gvo­zde­no­vić ina­če vr­lo ret­ko sa­mo­stal­no iz­la­gao.  

– Po­čeo je kao cr­tač, i to iz­u­ze­tan, to je po­tvr­dio i Hans Hof­man, nje­gov pro­fe­sor u Min­he­nu, pa se po­se­ti­lac pr­vo su­sre­će sa la­kim teh­ni­ka­ma, ma­lim for­ma­ti­ma i in­ti­mi­stič­kim mo­ti­vi­ma fi­gu­re u en­te­ri­je­ru i en­te­ri­je­rom. Po do­la­sku u Be­o­grad ži­veo je ta­ko što je pre­da­vao stra­ne je­zi­ke, znao je fran­cu­ski, ita­li­jan­ski, la­tin­ski i ne­mač­ki, pa je od­la­ze­ći na ča­so­ve na pe­ri­fe­ri­ju gra­da po­čeo da is­tra­žu­je pre­sto­ni­cu i be­le­ži pej­za­že. U nje­go­vom ži­vot­nom pro­sto­ru na­sta­ja­le su po­tom sli­ke po cr­te­ži­ma, bit­no je re­ći da je u to pr­vo vre­me ži­veo za­i­sta u ne­hu­ma­nim uslo­vi­ma, za pr­vu so­bi­cu od sa­mo de­vet kva­dra­ta Ivan Ta­ba­ko­vić re­kao je da je kao sar­ko­fag. Do­sta je či­tao, iz­u­ča­vao sli­kar­stvo, i po­la­ko do­la­zio do svo­jih po­stu­la­ta, kao što je to po­vi­še­ni po­gled na ono što je pri­ka­za­no na sli­ci, o če­mu go­vo­ri i de­lo iz ra­ne fa­ze „Čo­vek ko­ji ko­pa u ba­šti”, što će on po­sle pre­ne­ti i na pej­za­že i mr­tve pri­ro­de – ob­ja­šnja­va Di­ja­na Me­tlić.       

U krat­kom pe­ri­o­du do 1936, ka­ko do­da­je na­ša sa­go­vor­ni­ca, autor je bio so­ci­jal­ni in­ti­mi­sta, mo­ti­vi se­ljan­ki i ver­gla­ša o to­me naj­bo­lje sve­do­če, što sve pra­ti i nje­go­vo po­re­klo i na­čin ži­vo­ta u mla­do­sti. Na­kon stu­dij­skog bo­rav­ka u Pa­ri­zu, to­kom rat­nih če­tr­de­se­tih, ko­je je pro­veo u Be­o­gra­du, jed­no vre­me ži­ve­ći i kod di­plo­ma­te i ko­lek­ci­o­na­ra Pa­vla Be­ljan­skog, pri­vla­či­li su mu pa­žnju kla­sič­ni in­ti­mi­stič­ki mo­ti­vi že­na u en­te­ri­je­ru, sli­ko­vi­ta je u tom smi­slu go­to­vo bo­na­rov­ska kom­po­zi­ci­ja „Že­na sa de­te­tom”.    

– Jed­no­gla­san je stav kri­ti­ke da se Gvo­zde­no­vić kom­plet­no raz­vio na­kon 1952, ka­da na­sta­je „Uni­ver­zi­tet­ski park”, nje­go­vo re­mek-de­lo ko­je se ču­va u Na­rod­nom mu­ze­ju. Ta­da po­či­nje da pro­či­šća­va svoj li­kov­ni je­zik i po­či­nje da bi­va za­o­ku­pljen li­kov­nom for­mom, ak­cen­to­va­njem dvo­di­men­zi­o­nal­no­sti sli­kar­ske po­vr­ši­ne. Po­ja­vi­će se fi­gu­re u en­te­ri­je­ru, ključ­ni mo­tiv nje­go­vog zre­log pe­ri­o­da uz pre­po­zna­tlji­ve po­to­nje pa­ra­va­ne, ali to vi­še ne­će bi­ti re­a­li­stič­na fi­gu­ra već vi­še njen obris, da bi u pu­nom sja­ju še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih do­mi­ni­ra­le mr­tve pri­ro­de, na ko­ji­ma je pred­met pri­su­tan ali je sve­den na znak, ali i sa­ma unu­tra­šnjost ate­ljea. Go­vo­rio je da je po­en­ta stal­nog va­ri­ra­nja istog u to­me da „ne­ma­što­vi­ti sli­ka­ri”, ko­ji po­put Se­za­na ili Mo­ran­di­ja, stal­no ras­po­re­đu­ju iste ja­bu­ke, ta­nji­re i ću­po­ve, pro­na­la­ze, za­pra­vo, u to­me no­ve har­mo­ni­je. Na to­me je i sam in­si­sti­rao – is­ti­če ova istoričarka umetnosti, ujed­no i autor­ka tek­sto­va u obim­nom ka­ta­lo­gu ko­ji po svo­joj struk­tu­ri i iz­bo­ru re­pro­duk­ci­ja ima mo­no­graf­ski ka­rak­ter. 

Gvo­zde­no­vić je to­kom ce­le ka­ri­je­re ostao u kon­tak­tu sa pri­ro­dom. Sla­bi­je je u po­znim go­di­na­ma pu­to­vao, ali je imao na­vi­ku da sed­ne u auto­bus broj 26, ode do na­se­lja Bra­ća Jer­ko­vić i ta­mo sa­ti­ma, se­de­ći na te­ra­si ka­fa­ne „Mo­star”, po­sma­tra ze­le­ne li­va­de i to po­sle sli­ka. Ka­da je reč o nje­go­vom rod­nom gra­du, deo ko­lek­ci­je SA­NU je­ste i jed­no od naj­zna­čaj­ni­jih nje­go­vih de­la – „Be­li zid sa le­stvi­ca­ma” – nje­ga je sam oka­rak­te­ri­sao kao se­ća­nje na Mo­star i ono je, ta­ko­đe, sa­da iz­lo­že­no. 

Prijateljstvo sa brojim kolegama

Gvozdenović se družio sa kolegama različitih generacija, Ivanom Tabakovićem, Stojanom Aralicom, Kostom Hakmanom, Predragom Milosavljevićem, Stojanom Ćelićem, Mićom Popovićem. Po karakteru bio je, možda, najbliži Cuci Sokić, bili su bliski, oboje su gotovo monaški živeli svoje stvaralaštvo.

– Nema veće sreće za nas nego što je to slikarski čin, tako su oboje mislili. Cuca je pričala kako joj je žao što sa njenim Neđom nije više razgovarala o slikarstvu, a često su se viđali – kaže Dijana Metlić.

Jubilej galerije SANU

Jedan od najekskluzivnijih izlagačkih prostora u samom srcu Beograda osnovan je 1968. i ove godine obeležava 50 godina postojanja. Od kako je otvorena radila je uspešno, bilo je sjajnih izložbi koje se i danas pamte, posvećivali smo ih umetnicima i naučnicima, kaže akademik Dušan Otašević, upravnik galerije i dodaje:

– Tokom ove godine u kojoj slavimo, upravo sticajem dobrih okolnosti, imali smo ozbiljnu postavku dela Uroša Predića, potom sada imamo Gvozdenovića, pa ćemo imati Marka Čelebonovića, dok će na jesen prvi put i deo izložbi Oktobarskog salona biti u našem prostoru, kao upliv zaista savremenih tendencija, što je jedan mali iskorak za nas.