Moja knjiga ne šušti na hartiju

Neobičan je naslov knjige „Razno”, iako je logičan budući da uključuje prepisku, esej, kratku priču, poeziju, čak i formu rečnika. To je jedan postmoderni roman?

U ovom trodelnom romanesknom zapisu, s mojim predgovorom, kao i pogovorom Milisava Savića, nalik klasičnoj sonati, između ostalih, nalaze se i odrednice „razno” (pod „razno” sve prolazi) i „roman” („Romane, romane, rekoh li dragane, / Ne čekaj da svane, izleči mi rane...” – dvostih je nepoznatog pesnika), gde se pozivam i na izmišljenu knjigu jedne od mojih junakinja Lene Marković „Dve nove planete”. Uneo sam i nekoliko priča. „Kovači” otvaraju knjigu. Pre tri meseca, preslušavajući telefonske poruke, čuo sam glas Borislava Radovića: „Hteo sam da ti kažem da ovo što si objavio kod Pere Cvetkovića o svom dedi po majci Jovi Iliću Kaluđeru, pa to je savršena stvar. Ako su i drugi tekstovi u toj knjizi takvi napravio si čudo pravo.”

Kroz složeno pletivo te proze pomaljaju se mnogi likovi i situacije: rodna kuća, porodica, roditelji, deca, otac – posebno, snovidni umrli prijatelj, putovanja kroz knjige, ali i predele. Ipak, sve, kao magija, povezuje ženski lik šamanke.

Manimo se postmodernizma, iako ga ne odbacujem. Moja knjiga ne šušti na hartiju. Drukčija je. U njoj se događa život, do pojedinosti, do iznemoglosti. I u dežurnoj Prvoj hirurškoj klinici, na drugom (bojnom) spratu, s nerešivim trombocitima, s podlivima, sa svim sestrama, od Kosovke devojke i Strahinjine ljube, naovamo. Sve njih, objedinjuje šamanka. Nisam je izmislio samo zbog sebe, niti je ona u moj život banula tek tako. Možda me je ona izmislila? Ušla je u pravo vreme kad sam pisao o tamnim zvezdama. Bila je božanstvena, skupocena, i kad je dolazila na sedmi sprat i kad je odlazila navrat-nanos, ostavljajući u liftu lepljive tragove meda od žalfije. Javlja se i kao profesorka fizike, gerilka, apotekarka, oftalmolog, kao istoričarka umetnosti, na primer, u odrednici Petra Simonović, kao san, umor, kao samoća, strah, starost, hiljadu i druga noć... Kao ljubav koja ne može da opstane u ovom svetu. Da dodam, hiljadu i prva noć u romanu „Razno” odvija se na Onkološkoj klinici.

Ima li u tome stare istočnjačke mudrosti, a koja govori o tome da je sve povezano: Vranje, tursko groblje, s Japanom i njegovim starim knjigama, filmom „Noćni portir”, s Kortasarom...?

Iako sam za desetak godina uredio sedamdeset knjiga japanskih pisaca, istočnjačka mudrost ostaje mi zagonetna. Pokušao sam da povežem sve o čemu pitate. Da sastavim ukrštenicu. Da onaj ko, u prvom delu, pročita priču o mom dedi Jovanu Iliću Kaluđeru, kad dođe do odrednice „Kofer”, u trećem delu, može (i mora?) da se vrati na početak. U knjigu sam uneo staru, poučnu japansku pripovetku „Miš”, u prevodu Danijele Vasić. Potresni film „Noćni portir” povezao sam s jednim putovanjem sa Aleksandrom Tišmom i njegovim romanom „Upotreba čoveka”. Ovih dana čitam rukopis starojapanske, pesničke knjige „Manjošu” (od 350–750 godine). Uživam u izboru, prevodu i komentarima na kojima je Hiroši Jamasaki Vukelić radio više godina. Kapitalno delo. „Tanesi” će ga objaviti uskoro. Oglasiću se i ja.Ova vaša knjiga ličnija je od ostalih. Da li je zbog toga osećanje ljubavi prema određenim ljudima, knjigama, pa i pisanju samom, u njoj dominantno?

I više od toga. Kao da je sva u prvom licu. „Ranjav i željan”, rekao bi Borisav Stanković. Navešću odrednicu „Krivica”. U njoj pišem o preranoj smrti meni dragog, mladog (mogao je sin da mi bude) dekartovca Ivana. Ima u njoj stvarnih i nestvarnih susreta s njim, u jednosmernoj Ulici Ivana Đaje, kojom sam se vraćao s Kalenić pijace, a on odlazio kući. I na Novom groblju, gde sam se krio da me ne vidi, jer nisam noću pre njegove smrti promenio saobraćajni znak niti sam ga, tri dana pre toga, opomenuo da je bolja Novopazarska ulica. Ima još jakih, potresnih doživljaja u knjizi. Priče „Beli svet”, o smrti mog najboljeg druga, i „Vivaldi” o mom unuku Vuku, čelisti, i o mojoj najbolnijoj i najkraćoj ljubavnoj pesmi „Petlovi pojev, Morava d'zmni” uzeo sam iz romana „Hoću-neću” (2010). Odzvanja mi glas „d'z”, s njim sam odrastao. Taj glas me je odveo do Kortasara, jer u Vranju „školice” zovu „klend'zarka”. Roman sam završio s dva stiha iz jedne moje pesme „Ali, bogme”. Negde posle ponoći, vraćajući se sa Šapranačkog groblja u Vranju, na benzinskoj stanici, čuo sam očev glas: „Jesi li u životu, sine Simone?”. „Jesam, oče, ali bogme u rđavu!”. Pesmu je, u kraćem zapisu, izdvojio Dragan Stojanović. Dvostih sam vratio u prozu, i tim rečenicama Milisav Savić završava pogovor knjizi „Razno”. On ju je nazvao romanom. Ovu za mene značajnu, emotivnu pesmu, u moje izabrane i nove pesme uvrstio je i Bogdan A. Popović.

Koja je to vrsta radoznalosti koja vašeg junaka tera da pročita dosijea državne bezbednosti o ocu, ili da pročita svoj?

„Unutrašnji neprijatelj”, „Nameštaljke” (Sarajevo, 1995), „Račak”, „Dimnjak” (bombardovanje Srbije 1999), „Politika”... jesu moje priče i komentari na društveno osetljive teme. Juna ili jula 2001. godine u novinama je objavljen broj telefona na koji se mogu dobiti obaveštenja o tajnim dosijeima. Javio sam se da pitam za dosije svog oca. Rečeno mi je da nemam prava na to. To mi je bilo jedino važno, da saznam zbog čega su ispaštali moji roditelji, moja sestra, braća i ja. Zatim sam pitao za svoj. Znao sam da postoji. Pratili su me kao šezdesetosmaša, po nalogu načelnika Treće uprave službe državne bezbednosti (ime precrtano). I mešali se u život moje porodice. Proganjali su mene, najmlađeg i najboljeg diplomiranog pravnika SFRJ 1968. Jad i beda.