Pozovi „Abu” za filmski spas

Plitko, ali zabavno, energično, živopisno i milozvučno, taman u onoj meri za ugodan provod u bioskopu. Uz kokice, naravno.

 Ne pamtim kada sam ih toliko pojela kao pre neko veče gledajući ponovo film „Mama Mia! Idemo ponovo” Ola Parkera. Ponovo, ne zato što je to tako sugerisano u samom filmskom naslovu, već što je nedavno na regionalnoj premijeri, u večeri zatvaranja 65. Pulskog festivala u prisustvu glumaca Džeremija Irvajna, Hju Skinera i Džoša Dilana, u punoj Areni bilo k'o na koncertu.  Koncentracija na film ravna nuli. Pogled sa džinovskog filmskog platna prečesto mi je skretao na one koji su u publici zaigrali i zapevali uz (dugo)večne pesme vanvremenske švedske grupe „ABBA”.

 Pesma „Mama Mia” samo je jedna od njih, a eto je u naslovu već dva američka filmska hita koji su zaradili na milione i milione dolara. I kako to u Amerikanaca obično biva, kada se neki film pokaže kao dobitna kombinacija kad-tad  usledi i njegov nastavak. I Parkerov film je iz te „fioke”. Usledio je jubilarnih 10 godina kasnije, kao neka vrsta „rimejkovanog” nastavka filmskog hita „Mama Mia” Filide Lojd iz 2008. godine, kada su bioskopsku i festivalsku publiku na noge dizale Meril Strip kao Dona, Džuli Volters kao Rozi i Kristin Baranski kao Tanja, dodatno proslavivši i već postojeći brodvejski mjuzikl na osnovu kojeg je i nastao prvi film.

 Meril, Džuli i Kristin, zajedno sa Pirsom Brosnanom, Kolinom Firtom i Stelanom Skarsgardom igraju i u ovom Parkerovom nastavku, pojačani sa Endijem Garsijom i sa kozmetički „prenapucanom” Šer (uloga nedostižne Donine majke i Sofine bake), ali i čitavom plejadom mladih američkih zvezda koje uz glumu, izvrsno vladaju i plesom i pevačkim glasom.

 To glumačko-plesačko-pevačko podmlađivanje novog-starog mjuzikla inicirano je samom filmskom pričom, u kojoj su dve fabularne linije na relaciji prošlost-sadašnjost zapetljane sa paralelno iznedrenim romansama velikog broja novouvedenih likova. I sve to ponovo na mitskom grčkom ostrvu, odnosno na jadranskom biseru – ostrvu Vis gde je film i snimljen, koji je „glumački” nadmašio lepotu mitskog  Kalokairija.

 U sadašnjosti pratimo Doninu ćerku Sofi (Amanda Sejfrid, ista uloga i u prvom filmu) u nastojanju da ostvari majčin san da ponovo renovira i otvori ostrvski hotel i okupi prijatelje i porodicu u tom grčkom raju. Paralelno, autor filma nas vraća i u prošlost, u leto mladalački raspojasane 1979. godine kada je mlada Dona (ovaj lik tumači simpatična Lili Džejms) i upoznala svoje tri ljubavi: Harija (Hju Skiner/Kolin Firt), Bila (Džoš Dilan/Stelan Skarsgard) i Sema (Džeremi Irvajn/Pirs Brosnan) od kojih je svaki prihvatio Sofi kao svoju ćerku...

 Malo prošlost, malo sadašnjost, napred-nazad i sve tako u krug, bez mnogo vođenja računa o kvalitetu i eventualnim dubinama razvoja same priče. Zapravo, neke prave priče i nema. Sve je fokusirano na Parkerovo htenje da nas nekako vodi od jedne do druge pesme grupe „ABBA”, koje potpomognute izdašnim koreografskim tačkama, plesno- scenskim rešenjima u dramatizaciji songova i raskošnom koloritu (pohvale direktoru fotografije) sa „šmekom” najlepših morskih razglednica i čine svu suštinu ovog filma.

 Hteli ste nastavak mjuzikla, dobili ste ga. U notama švedskog kompozitorskog tandema Beni Anderson- Bjern Ulveas i ovog puta ležao je vaš spas.