Позови „Абу” за филмски спас

Плитко, али забавно, енергично, живописно и милозвучно, таман у оној мери за угодан провод у биоскопу. Уз кокице, наравно.

 Не памтим када сам их толико појела као пре неко вече гледајући поново филм „Мама Миа! Идемо поново” Ола Паркера. Поново, не зато што је то тако сугерисано у самом филмском наслову, већ што је недавно на регионалној премијери, у вечери затварања 65. Пулског фестивала у присуству глумаца Џеремија Ирвајна, Хју Скинера и Џоша Дилана, у пуној Арени било к'о на концерту.  Концентрација на филм равна нули. Поглед са џиновског филмског платна пречесто ми је скретао на оне који су у публици заиграли и запевали уз (дуго)вечне песме ванвременске шведске групе „АББА”.

 Песма „Мама Миа” само је једна од њих, а ето је у наслову већ два америчка филмска хита који су зарадили на милионе и милионе долара. И како то у Американаца обично бива, када се неки филм покаже као добитна комбинација кад-тад  уследи и његов наставак. И Паркеров филм је из те „фиоке”. Уследио је јубиларних 10 година касније, као нека врста „римејкованог” наставка филмског хита „Мама Миа” Филиде Лојд из 2008. године, када су биоскопску и фестивалску публику на ноге дизале Мерил Стрип као Дона, Џули Волтерс као Рози и Кристин Барански као Тања, додатно прославивши и већ постојећи бродвејски мјузикл на основу којег је и настао први филм.

 Мерил, Џули и Кристин, заједно са Пирсом Броснаном, Колином Фиртом и Стеланом Скарсгардом играју и у овом Паркеровом наставку, појачани са Ендијем Гарсијом и са козметички „пренапуцаном” Шер (улога недостижне Донине мајке и Софине баке), али и читавом плејадом младих америчких звезда које уз глуму, изврсно владају и плесом и певачким гласом.

 То глумачко-плесачко-певачко подмлађивање новог-старог мјузикла иницирано је самом филмском причом, у којој су две фабуларне линије на релацији прошлост-садашњост запетљане са паралелно изнедреним романсама великог броја новоуведених ликова. И све то поново на митском грчком острву, односно на јадранском бисеру – острву Вис где је филм и снимљен, који је „глумачки” надмашио лепоту митског  Калокаирија.

 У садашњости пратимо Донину ћерку Софи (Аманда Сејфрид, иста улога и у првом филму) у настојању да оствари мајчин сан да поново реновира и отвори острвски хотел и окупи пријатеље и породицу у том грчком рају. Паралелно, аутор филма нас враћа и у прошлост, у лето младалачки распојасане 1979. године када је млада Дона (овај лик тумачи симпатична Лили Џејмс) и упознала своје три љубави: Харија (Хју Скинер/Колин Фирт), Била (Џош Дилан/Стелан Скарсгард) и Сема (Џереми Ирвајн/Пирс Броснан) од којих је сваки прихватио Софи као своју ћерку...

 Мало прошлост, мало садашњост, напред-назад и све тако у круг, без много вођења рачуна о квалитету и евентуалним дубинама развоја саме приче. Заправо, неке праве приче и нема. Све је фокусирано на Паркерово хтење да нас некако води од једне до друге песме групе „АББА”, које потпомогнуте издашним кореографским тачкама, плесно- сценским решењима у драматизацији сонгова и раскошном колориту (похвале директору фотографије) са „шмеком” најлепших морских разгледница и чине сву суштину овог филма.

 Хтели сте наставак мјузикла, добили сте га. У нотама шведског композиторског тандема Бени Андерсон- Бјерн Улвеас и овог пута лежао је ваш спас.