Napred, u slobodu ili u smrt

Pre tačno jednog veka – septembra 1918. godine – Živojin Mišić, komandant Glavnog štaba srpske vojske, uputio je svojim vojnicima i oficirima poruku koju su dugo čekali. U njoj se, pored ostalog, kaže: „Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive.

Treba drsko prodirati, bez počinka do krajnjih mogućnosti ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte. S nepokolebivom voljom i nadom u boga – junaci napred u otadžbinu.”

Ova naredba kod vojnika je dočekana s oduševljenjem. Ona je značila da dugo očekivana operacija – proboj Solunskog fronta – konačno može da počne. Već 14. septembra 1918. srpska i francuska artiljerija počele su žestoko bombardovanje bugarskih položaja, a sutradan u 5.30 časova srpska i francuska pešadija krenule su u odlučujući proboj. Tako je, pre sto godina, počela operacija koja je dovela do proboja fronta, oslobođenja Srbije, ali i do sloma Centralnih sila i završetka Prvog svetskog rata, najvećeg vojnog sukoba koji je svet do tada video.

Ali na odluku o početku proboja moralo se dugo čekati...

Srpska vojska prebačena je na Solunski front u proleće 1916, gde se pridružila francuskim i britanskim trupama...

Srbi dobrovoljci u Jugoslovenskoj diviziji

Prošlo je tačno sto godina otkako su jedinice Jugoslovenske divizije, zajedno s ostalim divizijama srpske vojske, krenule u odlučujući proboj Solunskog fronta. Tako su i dobrovoljci, njih više od 15.000, dali svoj doprinos u oslobođenju zemlje i završetku Prvog svetskog rata. Oni su se nalazili u sastavu divizije kojom je komandovao general Mihailo Živković. Mada po imenu jugoslovenska, oko 95 odsto njenog sastava činili su Srbi prečani iz Vojvodine i prekodrinskih krajeva, ali je među njima bio i jedan broj Hrvata, Slovenaca, Čeha...

Kako su se oni našli u sastavu srpske vojske i kojim su sve putevima stizali na front?

„Prvi dobrovoljci stupili su u srpsku vojsku još 1914. godine, ali je do značajnijeg priliva došlo tek godinu dana kasnije. To su uglavnom bili Srbi regrutovani u austrougarsku vojsku, koji su se tokom ratnih operacija predali i prešli na srpsku stranu. Prvi značajniji broj, oko 1.500 ljudi, došao je 1915. iz Rusije, s istočnog fronta, gde su se predali ruskoj vojsci. Posle povlačenja iz Srbije i albanske golgote, vojska se bitno smanjila i nije imala odakle da se vrši njena popuna.

REKLI SU O SRBIMA

Narod dostojan poštovanja

FRANŠE D’EPERE: To su seljaci, skoro svi, to su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva. Ali došao je rat. I eto kako su se odmah, za slobodu zemlje, ti seljaci pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih.

ARČIBALD RAJS: Franše d’Epere se koristio onim što su njegovi prethodnici, naročito general Saraj, stvorili na Solunskom frontu, ali je pokazao veliku mudrost da prihvati savete jednoga čoveka koji je do kraja poznavao svoju zemlju i način da u njoj vodi rat.

KEMAL ATATURK (prilikom prijema prvog srpskog predstavnika u Turskoj): Srećan sam što primam predstavnika najhrabrijeg naroda na svetu, Srbina koji je potamneo slavu stare Sparte i okitio se lovorovim vencima.

CELE TEKSTOVE ČITAJTE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU U NEDELjU 16. SEPTEMBRA

***

Sto godina od proboja Solunskog fronta

Pre tačno jednog veka – septembra 1918. godine – Živojin Mišić, komandant Glavnog štaba srpske vojske, uputio je svojim vojnicima i oficirima poruku koju su dugo čekali. U njoj se, pored ostalog, kaže „Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati, bez počinka do krajnjih mogućnosti ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte. S nepokolebivom voljom i nadom u Boga – junaci napred u otadžbinu.”

Ova naredba kod vojnika je dočekana s oduševljenjem. Ona je značila da dugo očekivana operacija – proboj Solunskog fronta – konačno može da počne. Već 14. septembra 1918. srpska i francuska artiljerija počele su žestoko bombardovanje bugarskih položaja, a sutradan u 5.30 ujutru srpska i francuska pešadija krenule su u odlučujući proboj.

Regent Aleksandar obilazi linije srpske vojske

Tako je, pre sto godina počela operacija koja je dovela do proboja fronta, oslobođenja Srbije, ali i do sloma Centralnih sila i završetka Prvog svetskog rata. Već prvog dana front je probijen u širini od 11 kilometara, a bugarske trupe počele su da se povlače. Vest o proboju fronta prvi su u pozadinu doneli naši piloti, koji su dali veliki doprinos u borbama i tako pokazali sve veći značaj ovog vida ratovanja:

„Ljudi, Bugari beže, beže Nemci... Front je probijen, naša pešadija je na svojoj zemlji. Gledao sam svojim očima. Leteo sam nisko, jedva tri stotine metara iznad zemlje, lica sam im video. Mašu nam, naši jurišaju, front je probijen, čujete li me, front je probijen”, sećao se pilot Dragutin Savić, koji je prvi video pobedu srpske vojske.

Trenutak predaha u rovu između teških borbi

Proboj Solunskog fronta, čija se stogodišnjica sada obeležava, predstavljala je primer vojničke veštine i hrabrosti, ali i ljubavi prema otadžbini i želje da se posle ratnih strahota konačno vrati mir.

Povodom stogodišnjice proboja Solunskog fronta,

u štampanom izdanju „Politike” u nedelju 16. septembra

Tema nedelje, ilustrovana neobjavljivanim fotografijama,

posvećena je ovom istorijskom događaju.