Život Crnjanskog je veliki roman

Nekoliko je povoda za razgovor sa Mihajlom Pantićem, piscem, kritičarem i profesorom beogradskog Filološkog fakulteta. U ediciji „Vrhovi”, koju uređuje u Biblioteci grada Beograda, uskoro će biti objavljene tri knjige/zbornika: „Miloš Crnjanski, izbliza” (povodom 125. godina od rođenja); „Dušan Kovačević: Humor je svetlost” (povodom 70. rođendana) i „Laza K. Lazarević: Dovršene priče”. U upravo objavljenom zborniku SANU posvećenom Ivi Andriću nalazi se Pantićev tekst o Andrićevoj poeziji, a prigodno izlaganje o delu Mihaila Petrovića Alasa održao je u Akademiji na skupu posvećenom tom naučniku i piscu.

U novije vreme objavili ste više tekstova o znamenitim srpskim piscima, Dositeju, Glišiću, Lazi Lazareviću, Mihailu Petroviću Alasu, Andriću… Koliko sistematski pratimo i čuvamo to dragoceno nacionalno nasleđe?

Odgovor je svakako potvrdan. Nema godine a da kod nas ne izađe niz knjiga i nekoliko stotina eseja i članaka o piscima iz tradicije. Sasvim je drugo pitanje koliko je akustičko polje tog truda, kome se obraćamo, gde se prima i širi ta vrsta znanja. Ponekad, posle časa na fakultetu, kada izađem na ulicu, a gotovo po pravilu kada nevoljno uključim televizor, osećam da pripadam nekoj endemskoj vrsti ljudi ispalih iz tekućeg vremena, koje mahom razgovara u porukama od dvadesetak reči, bez velikih slova, interpunkcije i dijakritičkih znakova.

Kako je to sagledati Crnjanskog „izbliza”, ili se baviti dovršavanjem pripovedaka Laze Lazarevića? Da li dovršavanje priče velikog pisca može da bude jedna od vežbi na časovima kreativnog pisanja?

Život Crnjanskog je veliki roman, videće se to iz sada sklopljenog niza svedočenja onih koji su ga poznavali. Pitanje je da li je imao prijatelja. A Laza Lazarević je neka vrsta norme srpskog pripovedanja, sjajan predložak za dalje imaginiranje ili za stilske vežbe iz realizma. Ali, ko za to mari kada je rđav realizam svakodnevice prepokrio ovdašnji život, politiku i veliki deo tekuće književnosti.

Zbog čega vam je privlačno da pišete o Andrićevoj poeziji, kada se uglavnom govori o njegovim romanima?

Andrić je, pre svega, genijalan pripovedač. I njegovi romani su novelističkog tipa. Celog života je pisao poeziju neprestano ponavljajući da nije pesnik. To nije lako rešiv paradoks, pišete poeziju bez želje da je delite sa čitaocima. Reklo bi se da je posredi potreba za samoispitivanjem, za osluškivanjem unutarnjeg glasa od kog počinje, ali u kom ne završava, svako pisanje. Proza je po pravilu obraćanje drugom, dok je poezija, između ostalog, i način da bolje razumete sebe, svejedno da li je pišete ili čitate. Ona je najzgusnutiji mogući, često i nedokučiv smisao, onaj što se opire logici, jer pesničko mišljenje nije obavezno silogizmu. Andrić, racionalan koliko i demoničan, to je i osećao i znao.

Da li je Dušan Kovačević, koji obeležava sedamdeseti rođendan, zapravo još kao vrlo mlad definisao naš mentalitet?

Odavno nas je skenirao. Nekako smo olako pristali na sud da je vredna književnost mahom vrlina prošlosti. U redu, najznačajnije knjige su zaista odavno napisane, niko ne zna koliko će ili neće proteći vekova dok se ne pojavi neki novi Šekspir, Servantes, Dostojevski... Zaboravlja se, međutim, da ih i mi kao čitaoci činimo takvim, da ih samim čitanjem održavamo u trajno aktivnom stanju, kako negde kaže Harold Pinter, takođe sjajan dramski pisac. Ne potcenjujmo savremenost. I kod nas i u svetu i danas postoje značajni pisci, ali ljudska taština teško pristaje na saznanje da pisac ne mora biti mrtav da bi bio velik. Kao da ćemo prećutkivanjem tog priznanja nešto zadržati za sebe. Nećemo, svako zaslužuje onoliko koliko mu mera ostvarenosti daje. Kratko i jasno – Dušan Kovačević je klasik. I, na sreću, nije jedini, danas i ovde. Ali, da ne licitiram, odmah će se javiti neko od mojih kolega da me pita zašto sam ga izostavio.

Bili ste u dva navrata član NIN-ovog žirija kritike, a i mnogih drugih, i često ste preporučivali knjige koje vredi pročitati, iako nisu dobile nagradu. Da li je i to uloga kritičara, ako su izgubljene „oštre strele” uperene ka nekom delu?

Pravu kritiku moguće je pisati jedino iz ljubavi, tako je govorio Meša Selimović. Kritika je pratilac književnosti. I to što je danas manje vidljiva, ne znači da ne postoji i da je manje važna. Za razliku od prevlađujućih stavova koji za stanje u aktuelnoj književnosti optužuju kritiku, reći ću da mislim sasvim dobro o njoj. Zamislite da je nema, da je ukinuta, kakav bi tek tada haos nastupio. Kritika uočava i argumentuje vrednosti. I utoliko je njena odgovornost veća. I još ovo: kritika je uvek onakva kakva je sama književnost, jedno bez drugog jedva da postoji.

Kako tumačite činjenicu da sve više ljudi piše? Kako to utiče na književni život u Srbiji?

Književni život više nije onakav kakav je bio pre informatičke ere. Sve je na mreži. Listovi i časopisi, i oni koji su nekako preživeli i oni koji su odnedavno nastali, obraćaju se vrlo malom broju upućenih čitalaca. Pisci u javnosti deluju ili kao blogeri ili kao kolumnisti ili kao zastupnici političkih ideja. O samoj književnosti govori se, mahom, incidentno, samo prilikom dodeljivanja onih nekoliko prestižnih nagrada. Nikada nije bilo više knjiga, nikada nisu bile tako lako dostupne, i nikada književnost nije bila toliko marginalizovana kao u našim danima. Sasvim je u redu to što mnogi pišu, ali nije u redu to što gotovo svaki napisani red pretenduje da bude prihvaćen kao umetnost. Prirodna je čoveka potreba za samoispoljavanjem, za društvenim važenjem... Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li je moguće bavljenje književnošću mimo nje ili bez svesti o njoj. Nema kriterijuma izvan onih koji su zadati tradicijom.

Može li naslov vaše skorašnje zbirke pripovedaka „Kada me ugleda ono što tražim” da govori i o tome da u mnoštvu iskustava i događaja treba znati tačno šta nam je potrebno?

Voleo bih da upoznam takvog, ako ga ima. Epifanija nije pitanje namere, već višeg, teško objašnjivog sticaja okolnosti. Čas u kojem osetite intenzitet čistog postojanja. On se otima opisu i zato pripovedanje, kao i poezija, hoće da govore o njemu. Susret sa neimenljivim prevazilazi granicu racionalnog poimanja sveta. To je višesmislen naslov, mnogi su me pitali šta znači. Znači ono što vi u njemu vidite.