Живот Црњанског је велики роман

Неколико је повода за разговор са Михајлом Пантићем, писцем, критичарем и професором београдског Филолошког факултета. У едицији „Врхови”, коју уређује у Библиотеци града Београда, ускоро ће бити објављене три књиге/зборника: „Милош Црњански, изблиза” (поводом 125. година од рођења); „Душан Ковачевић: Хумор је светлост” (поводом 70. рођендана) и „Лаза К. Лазаревић: Довршене приче”. У управо објављеном зборнику САНУ посвећеном Иви Андрићу налази се Пантићев текст о Андрићевој поезији, а пригодно излагање о делу Михаила Петровића Аласа одржао је у Академији на скупу посвећеном том научнику и писцу.

У новије време објавили сте више текстова о знаменитим српским писцима, Доситеју, Глишићу, Лази Лазаревићу, Михаилу Петровићу Аласу, Андрићу… Колико систематски пратимо и чувамо то драгоцено национално наслеђе?

Одговор је свакако потврдан. Нема године а да код нас не изађе низ књига и неколико стотина есеја и чланака о писцима из традиције. Сасвим је друго питање колико је акустичко поље тог труда, коме се обраћамо, где се прима и шири та врста знања. Понекад, после часа на факултету, када изађем на улицу, а готово по правилу када невољно укључим телевизор, осећам да припадам некој ендемској врсти људи испалих из текућег времена, које махом разговара у порукама од двадесетак речи, без великих слова, интерпункције и дијакритичких знакова.

Како је то сагледати Црњанског „изблиза”, или се бавити довршавањем приповедака Лазе Лазаревића? Да ли довршавање приче великог писца може да буде једна од вежби на часовима креативног писања?

Живот Црњанског је велики роман, видеће се то из сада склопљеног низа сведочења оних који су га познавали. Питање је да ли је имао пријатеља. А Лаза Лазаревић је нека врста норме српског приповедања, сјајан предложак за даље имагинирање или за стилске вежбе из реализма. Али, ко за то мари када је рђав реализам свакодневице препокрио овдашњи живот, политику и велики део текуће књижевности.

Због чега вам је привлачно да пишете о Андрићевој поезији, када се углавном говори о његовим романима?

Андрић је, пре свега, генијалан приповедач. И његови романи су новелистичког типа. Целог живота је писао поезију непрестано понављајући да није песник. То није лако решив парадокс, пишете поезију без жеље да је делите са читаоцима. Рекло би се да је посреди потреба за самоиспитивањем, за ослушкивањем унутарњег гласа од ког почиње, али у ком не завршава, свако писање. Проза је по правилу обраћање другом, док је поезија, између осталог, и начин да боље разумете себе, свеједно да ли је пишете или читате. Она је најзгуснутији могући, често и недокучив смисао, онај што се опире логици, јер песничко мишљење није обавезно силогизму. Андрић, рационалан колико и демоничан, то је и осећао и знао.

Да ли је Душан Ковачевић, који обележава седамдесети рођендан, заправо још као врло млад дефинисао наш менталитет?

Одавно нас је скенирао. Некако смо олако пристали на суд да је вредна књижевност махом врлина прошлости. У реду, најзначајније књиге су заиста одавно написане, нико не зна колико ће или неће протећи векова док се не појави неки нови Шекспир, Сервантес, Достојевски... Заборавља се, међутим, да их и ми као читаоци чинимо таквим, да их самим читањем одржавамо у трајно активном стању, како негде каже Харолд Пинтер, такође сјајан драмски писац. Не потцењујмо савременост. И код нас и у свету и данас постоје значајни писци, али људска таштина тешко пристаје на сазнање да писац не мора бити мртав да би био велик. Као да ћемо прећуткивањем тог признања нешто задржати за себе. Нећемо, свако заслужује онолико колико му мера остварености даје. Кратко и јасно – Душан Ковачевић је класик. И, на срећу, није једини, данас и овде. Али, да не лицитирам, одмах ће се јавити неко од мојих колега да ме пита зашто сам га изоставио.

Били сте у два наврата члан НИН-овог жирија критике, a и многих других, и често сте препоручивали књиге које вреди прочитати, иако нису добиле награду. Да ли је и то улога критичара, ако су изгубљене „оштре стреле” уперене ка неком делу?

Праву критику могуће је писати једино из љубави, тако је говорио Меша Селимовић. Критика је пратилац књижевности. И то што је данас мање видљива, не значи да не постоји и да је мање важна. За разлику од превлађујућих ставова који за стање у актуелној књижевности оптужују критику, рећи ћу да мислим сасвим добро о њој. Замислите да је нема, да је укинута, какав би тек тада хаос наступио. Критика уочава и аргументује вредности. И утолико је њена одговорност већа. И још ово: критика је увек онаква каква је сама књижевност, једно без другог једва да постоји.

Како тумачите чињеницу да све више људи пише? Како то утиче на књижевни живот у Србији?

Књижевни живот више није онакав какав је био пре информатичке ере. Све је на мрежи. Листови и часописи, и они који су некако преживели и они који су однедавно настали, обраћају се врло малом броју упућених читалаца. Писци у јавности делују или као блогери или као колумнисти или као заступници политичких идеја. О самој књижевности говори се, махом, инцидентно, само приликом додељивања оних неколико престижних награда. Никада није било више књига, никада нису биле тако лако доступне, и никада књижевност није била толико маргинализована као у нашим данима. Сасвим је у реду то што многи пишу, али није у реду то што готово сваки написани ред претендује да буде прихваћен као уметност. Природна је човека потреба за самоиспољавањем, за друштвеним важењем... Ипак, остаје отворено питање да ли је могуће бављење књижевношћу мимо ње или без свести о њој. Нема критеријума изван оних који су задати традицијом.

Може ли наслов ваше скорашње збирке приповедака „Када ме угледа оно што тражим” да говори и о томе да у мноштву искустава и догађаја треба знати тачно шта нам је потребно?

Волео бих да упознам таквог, ако га има. Епифанија није питање намере, већ вишег, тешко објашњивог стицаја околности. Час у којем осетите интензитет чистог постојања. Он се отима опису и зато приповедање, као и поезија, хоће да говоре о њему. Сусрет са неименљивим превазилази границу рационалног поимања света. То је вишесмислен наслов, многи су ме питали шта значи. Значи оно што ви у њему видите.