Večita dilema

Ne znam kako ostali ali te 1994-te ja sam krenuo u Australiju da zaradim 100 hiljada dolara za godinu dana i da se vratim kući ali eto, nakon 14 godina još sam tu. Još dok sam čekao u redu za vizu u zgradi Australijske ambasade u Bgd, pričao mi tada jedan već bivši JAT-ov pilot , da kada sletiš u Australiju kao da si došao na kraj sveta. I nije pogrešio. Nakon 24 sata leta konačno stigoh „na kraj sveta” i napravih prve korake prema mom novom životu. Na aerodromu u Sidneju me sačekao Žika, dalji rođak kod koga sam proveo prve 2 nedelje. Kuka čovek nema posla, nema para, ganja odštetu i sve ono što se okukati može. Dok je on tako kukao, gledam ja kroz prozor taksija i sve se čudim kako su sve zgrade stare i oronule i nigde nijedne višespratnice da vidim. Pitam ja njega: „Koliko smo daleko od Sydneja?” a on kaže: „Pa to ti je Sidnej”. Čudim se ja ….pa nije baš sve onako sjajno kao što sam ja to gledao u njihovim serijama na našoj televiziji??

Konačno dođosmo „kući”, stan (townhouse) na tri sprata, pogled na centar Sidneja, ispred sve parkirani BMV, Mercedesi i ostale dobre marke, dobro se opario „rođo” moj. Pitam ga ja jel’ skupo platio ovaj stan a on odgovara da je to ustvari stan koji je dobio od države jer su on i porodica socijalni slučajevi i nemaju posao. Kada smo ušli u kuću, pitam ga ja gde su njegovi a on odgovara da su trenutno na „poslu” jer rade na crno 6 dana nedeljno??!!??. Ništa mi brate nije jasno al’ ajd’ dug je put bio pa možda kad se malo odmorim shvatiću…..

Već prve nedelje sam dobio posao i to najviše igrom slučaja… Kinez koji je bio direktor hotela je imao isti datum rođenja kao moj (al različite godine) a i voleo je naše filmove „Valter brani Sarajevo“, „Most“, „Neretva“ itd. Eto, sudbina…. zahvaljujući Bati Živojinoviću i ostalim ja dobih posao. Pošto nisam baš dobro znao engleski, godinu dana sam nosio torbe, parkirao automobile i radio ostale sitne poslove. Našao sam sebi stan koji sam delio sa nekim australijancima i to sve u cilju da bolje naučim engleski. Uveče sam išao na kurseve jezika i nakon godinu dana kada sam „nešto” i naučio, počnem da tražim drugi posao. Zahvaljujući prethodnom iskustvu dobijem posao na kablovskoj televiziji gde sam od tehničara vrlo brzo dogurao do menadžera. Ovde te niko ne pita za diplome i ostalo, ako znaš šta radiš vrlo brzo možeš da napreduješ pa čak i do najvišeg nivoa. Znam slučajeve gde generalni direktori koji upravljaju ogromnim kompanijama nemaju čak ni „year 12” što je ekvivalentno našoj srednjoj školi. Za državne poslove već treba da imaš fakultet ili sličnu kvalifikaciju. Posle odlučim da se „doškolujem” i tako. Ovde završih 4 fakulteta i magistrat i sve to u roku od 8 godina… znači može se. Trenutno radim kao profesor na selektivnom koledžu i plata mi je OK.

Naučio sam da je sve moguće ako se hoće ali shvatio sam i da „ovaj zapad” nikada neće biti ono što je naša zemlja nekada bila. I tako sam postao zbunjen i sluđen kao i većina nas „gastarbajtera” na „privremenom radu” u inostranstvu. Da li ostati ili se vratiti? To je večita dilema i pitanje koje čitam između redova u tekstovima objavljenim u ovoj rubrici. Zašto ostati ili zašto se vratiti?

Ovde sam prvi put u životu video kako se „sređene” đevojke tuku po ulici, mrtve pijane, video sam da je sasvim normalno hodati u kupaćim gaćama kroz centar grada, video sam ljude u Sidneju koji žive u kućama od drveta, ljude koji nemaju prijatelje ili rodbinu da ih obiđe, video sam redove za hranu koja se deli socijalno ugroženima, video sam ljude koji žive da bi radili jer to „radikalno” moraju i mnoge druge ružne stvari sam video u Australiji. Eto zato bih se vratio.

A onda sam pogledo okolo sebe i shvatio sam da ko je bio uspešan kod nas – uspešan je i ovde i obratno. Shvatio sam da je u ovoj državi veći komunizam nego i u Kini i u Rusiji zajedno. Kada vidiš da „klinički mentalno zaostali” mogu da dobiju posao i voze dobre automobile, kada vidiš da svako može da nađe posao, studira ili živi svoj život kako hoće, bez stresa i straha šta će biti sutra i kada uporediš živote i šanse Srba i ostalih „ovde i tamo” i na kraju kada pomisliš o budućnosti svog potomstva… nekako vaga prevagne nazad na „OSTANI”.

Svi smo mi emotivno vezani za otadžbinu, neko manje neko više, i čim neko pronađe način kako da unovči emocije, svi mi Srbi iz inostranstva bi se sutra vratili. Onaj moj Žika (sa početka priče) „već dugo ore nebeske njive”. Dobio je onu odštetu što je „ganjao”, otvorio restoran i onda jednog dana sve to prodao za fine pare. Odlučio je da se vrati u svoj rodni kraj i sve rasprodao. Kada je sve izračunao shvatio je da mu treba „još malo para” za novi početak. I onda, baš ko’ Vasa Ladački, kladio se i stavio 400 hiljada na konja koji je kao i u svakoj drugoj tužnoj priči - izgubio. Umro je vrlo brzo nakon tog nemilog događaja.

Eto, nije sve možda ni u parama.