Вечита дилема

Не знам како остали али те 1994-те ја сам кренуо у Аустралију да зарадим 100 хиљада долара за годину дана и да се вратим кући али ето, након 14 година још сам ту. Још док сам чекао у реду за визу у згради Аустралијске амбасаде у Бгд, причао ми тада један већ бивши ЈАТ-ов пилот , да када слетиш у Аустралију као да си дошао на крај света. И није погрешио. Након 24 сата лета коначно стигох „на крај света” и направих прве кораке према мом новом животу. На аеродрому у Сиднеју ме сачекао Жика, даљи рођак код кога сам провео прве 2 недеље. Кука човек нема посла, нема пара, гања одштету и све оно што се окукати може. Док је он тако кукао, гледам ја кроз прозор таксија и све се чудим како су све зграде старе и оронуле и нигде ниједне вишеспратнице да видим. Питам ја њега: „Колико смо далеко од Сyднеја?” а он каже: „Па то ти је Сиднеј”. Чудим се ја ….па није баш све онако сјајно као што сам ја то гледао у њиховим серијама на нашој телевизији??

Коначно дођосмо „кући”, стан (townhouse) на три спрата, поглед на центар Сиднеја, испред све паркирани БМВ, Мерцедеси и остале добре марке, добро се опарио „рођо” мој. Питам га ја јел’ скупо платио овај стан а он одговара да је то уствари стан који је добио од државе јер су он и породица социјални случајеви и немају посао. Када смо ушли у кућу, питам га ја где су његови а он одговара да су тренутно на „послу” јер раде на црно 6 дана недељно??!!??. Ништа ми брате није јасно ал’ ајд’ дуг је пут био па можда кад се мало одморим схватићу…..

Већ прве недеље сам добио посао и то највише игром случаја… Кинез који је био директор хотела је имао исти датум рођења као мој (ал различите године) а и волео је наше филмове „Валтер брани Сарајево“, „Мост“, „Неретва“ итд. Ето, судбина…. захваљујући Бати Живојиновићу и осталим ја добих посао. Пошто нисам баш добро знао енглески, годину дана сам носио торбе, паркирао аутомобиле и радио остале ситне послове. Нашао сам себи стан који сам делио са неким аустралијанцима и то све у циљу да боље научим енглески. Увече сам ишао на курсеве језика и након годину дана када сам „нешто” и научио, почнем да тражим други посао. Захваљујући претходном искуству добијем посао на кабловској телевизији где сам од техничара врло брзо догурао до менаџера. Овде те нико не пита за дипломе и остало, ако знаш шта радиш врло брзо можеш да напредујеш па чак и до највишег нивоа. Знам случајеве где генерални директори који управљају огромним компанијама немају чак ни „year 12” што је еквивалентно нашој средњој школи. За државне послове већ треба да имаш факултет или сличну квалификацију. После одлучим да се „дошколујем” и тако. Овде заврших 4 факултета и магистрат и све то у року од 8 година… значи може се. Тренутно радим као професор на селективном колеџу и плата ми је ОК.

Научио сам да је све могуће ако се хоће али схватио сам и да „овај запад” никада неће бити оно што је наша земља некада била. И тако сам постао збуњен и слуђен као и већина нас „гастарбајтера” на „привременом раду” у иностранству. Да ли остати или се вратити? То је вечита дилема и питање које читам између редова у текстовима објављеним у овој рубрици. Зашто остати или зашто се вратити?

Овде сам први пут у животу видео како се „сређене” ђевојке туку по улици, мртве пијане, видео сам да је сасвим нормално ходати у купаћим гаћама кроз центар града, видео сам људе у Сиднеју који живе у кућама од дрвета, људе који немају пријатеље или родбину да их обиђе, видео сам редове за храну која се дели социјално угроженима, видео сам људе који живе да би радили јер то „радикално” морају и многе друге ружне ствари сам видео у Аустралији. Ето зато бих се вратио.

А онда сам погледо около себе и схватио сам да ко је био успешан код нас – успешан је и овде и обратно. Схватио сам да је у овој држави већи комунизам него и у Кини и у Русији заједно. Када видиш да „клинички ментално заостали” могу да добију посао и возе добре аутомобиле, када видиш да свако може да нађе посао, студира или живи свој живот како хоће, без стреса и страха шта ће бити сутра и када упоредиш животе и шансе Срба и осталих „овде и тамо” и на крају када помислиш о будућности свог потомства… некако вага превагне назад на „ОСТАНИ”.

Сви смо ми емотивно везани за отаџбину, неко мање неко више, и чим неко пронађе начин како да уновчи емоције, сви ми Срби из иностранства би се сутра вратили. Онај мој Жика (са почетка приче) „већ дуго оре небеске њиве”. Добио је ону одштету што је „гањао”, отворио ресторан и онда једног дана све то продао за фине паре. Одлучио је да се врати у свој родни крај и све распродао. Када је све израчунао схватио је да му треба „још мало пара” за нови почетак. И онда, баш ко’ Васа Ладачки, кладио се и ставио 400 хиљада на коња који је као и у свакој другој тужној причи - изгубио. Умро је врло брзо након тог немилог догађаја.

Ето, није све можда ни у парама.