Laptop u magarećoj klupi

Pedagoški muzej više ne liči na onaj stari. Posle tri godine sređivanja osvojila ga je kompjuterska tehnologija što će se mladima kojima je i namenjena sigurno svideti. Posetilac na ulazu dobija ručni računar, nalik na daljinski upravljač, koji se koristi tako što se priđe senzoru na pločici kod svake tematske celine, pritisne komanda na njemu i dobije dodatni tekst, s dosta informacija i fotografija.

Nema dosadnog kustosa koji priča, pa će onaj kome se ne gleda ponuđena priča, sa kompjuterčićem u rukama lako otići do sledećeg panoa ili vitrine i potražiti nešto interesantnije.

– Ovaj mali računar je snabdeven softverom domaće proizvodnje. Grupa studenata s Fakulteta organizacionih nauka napravila ga je baš za muzeje i mi smo ga prvi primenili – ističe Vojin Nikolić, direktor Pedagoškog muzeja. – Ideja je da se ovaj kompjuterski sistem razvija, da za godinu dana, kada budemo imali novac, sve povežemo sa mobilnom telefonijom tako da posetioci na svom telefonu dok su ovde kod nas mogu da dobiju iste ove podatke. Koliko je to značajno za uštedu prostora govori i podatak da smo na pojedinim mestima po tematskim celinama u mali ručni kompjuter spakovali stotinu fotografija. Sada sledi veliki posao prevođenja kompletnog materijala na engleski i eventualno ubacivanje dodatnog filmskog materijala.

Drugi uređaj koji izaziva veliko interesovanje posetilaca jeste laserski hologram, napravljen takođe zbog nedostatka prostora. U njemu je smešteno virtuelno zvono za školu i još petnaestak predmeta koji su snimljeni i izloženi trodimenzionalno u prostoru nalik na unutrašnjost jednog većeg televizora. Kompletna izrada je opet plod domaće pameti. Čudo od tehnike, pa još u našem muzeju. Za razliku od mnogih drugih ustanova i institucija, u ovom muzeju su mislili i na invalide. Za njih postoji platforma na ulazu koja podiže kolica i posle posete ih spušta u dvorište.

Pod krovom zgrade u Uzun-Mirkovoj 14 u Beogradu na delu je pokazana kombinacija modernog dizajna i tehnologije – i prošlosti koja se u takvom prostoru podrazumeva. Monitor, trodimenzionalni prikaz kuće u kojoj je muzej 1896. godine kao jedan od tri najstarija osnovan, ali i magareća klupa, šiba preko katedre kao vaspitna mera, stara uniforma đaka Učiteljske škole, tablice, skamije… Tu je i pre sto godina prepisano Miroslavljevo jevanđelje, pa maketa Velike škole. Potom i udžbenici iz kojih se nekada učila matematika, istorija, srpski. Kako je sve urađeno?

– Mi smo rekli šta hoćemo, kakav raspored eksponata, onda je tim u kome su bile Dragana Lacmanović, grafički dizajner, i Bojana Đurović, arhitekta, ovo uradio – objašnjava direktor Nikolić. Gledajući odelo onih koji su se školovali za učitelja, naš sagovornik primećuje da su nekada škole, udruženja, sportska društva imali propisane uniforme ili bar kape, pa se znalo ko kome pripada.

I drvene skulpture plene pažnju znatiželjnih gostiju Pedagoškog muzeja. Na ulazu posetioce dočekuje mališa od drveta, školarac, „obučen” u tekstilnu odeću i taj stil je primenjen i u ambijentalnoj celini koja dočarava umetničke škole i ženske zanatske škole, gde je stala i jedna balerina u skoku, tik uz prastaru mašinu za šivanje.

– Ovde može da se pipne eksponat, da se vidi kako su đaci nekada učili. Najčešće u seoskoj kući sa zemljanim podom u kojoj je živeo učitelj, tu je nekoliko hoklica, tronošci, ognjište, tablice za pisanje i to je bila škola. Sve skulpture u drvetu, obučene u garderobu onog doba, obuvene u opanke, radio je vajar Marko Crnobrnja – dodaje Vojin Nikolić.

Ipak, najvažnije za đake i njihove nastavnike jeste to što im Pedagoški muzej otvara širom vrata. Sem galerije, u podrumu je uređena starinska učionica, sa magarećom klupom, ali sa monitorom, laptopom i modernom opremom, u kojoj nastavnici, uz prethodnu najavu, mogu da održe svoj čas, da donesu svoj materijal. Za sada osoblje muzeja tu organizuje radionicu lepog pisanja za grupne posete, ali dozvoljena je svaka kreacija profesora, kaže direktor.