Лаптоп у магарећој клупи

Педагошки музеј више не личи на онај стари. После три године сређивања освојила га је компјутерска технологија што ће се младима којима је и намењена сигурно свидети. Посетилац на улазу добија ручни рачунар, налик на даљински управљач, који се користи тако што се приђе сензору на плочици код сваке тематске целине, притисне команда на њему и добије додатни текст, с доста информација и фотографија.

Нема досадног кустоса који прича, па ће онај коме се не гледа понуђена прича, са компјутерчићем у рукама лако отићи до следећег паноа или витрине и потражити нешто интересантније.

– Овај мали рачунар је снабдевен софтвером домаће производње. Група студената с Факултета организационих наука направила га је баш за музеје и ми смо га први применили – истиче Војин Николић, директор Педагошког музеја. – Идеја је да се овај компјутерски систем развија, да за годину дана, када будемо имали новац, све повежемо са мобилном телефонијом тако да посетиоци на свом телефону док су овде код нас могу да добију исте ове податке. Колико је то значајно за уштеду простора говори и податак да смо на појединим местима по тематским целинама у мали ручни компјутер спаковали стотину фотографија. Сада следи велики посао превођења комплетног материјала на енглески и евентуално убацивање додатног филмског материјала.

Други уређај који изазива велико интересовање посетилаца јесте ласерски холограм, направљен такође због недостатка простора. У њему је смештено виртуелно звоно за школу и још петнаестак предмета који су снимљени и изложени тродимензионално у простору налик на унутрашњост једног већег телевизора. Комплетна израда је опет плод домаће памети. Чудо од технике, па још у нашем музеју. За разлику од многих других установа и институција, у овом музеју су мислили и на инвалиде. За њих постоји платформа на улазу која подиже колица и после посете их спушта у двориште.

Под кровом зграде у Узун-Мирковој 14 у Београду на делу је показана комбинација модерног дизајна и технологије – и прошлости која се у таквом простору подразумева. Монитор, тродимензионални приказ куће у којој је музеј 1896. године као један од три најстарија основан, али и магарећа клупа, шиба преко катедре као васпитна мера, стара униформа ђака Учитељске школе, таблице, скамије… Ту је и пре сто година преписано Мирослављево јеванђеље, па макета Велике школе. Потом и уџбеници из којих се некада учила математика, историја, српски. Како је све урађено?

– Ми смо рекли шта хоћемо, какав распоред експоната, онда је тим у коме су биле Драгана Лацмановић, графички дизајнер, и Бојана Ђуровић, архитекта, ово урадио – објашњава директор Николић. Гледајући одело оних који су се школовали за учитеља, наш саговорник примећује да су некада школе, удружења, спортска друштва имали прописане униформе или бар капе, па се знало ко коме припада.

И дрвене скулптуре плене пажњу знатижељних гостију Педагошког музеја. На улазу посетиоце дочекује малиша од дрвета, школарац, „обучен” у текстилну одећу и тај стил је примењен и у амбијенталној целини која дочарава уметничке школе и женске занатске школе, где је стала и једна балерина у скоку, тик уз прастару машину за шивање.

– Овде може да се пипне експонат, да се види како су ђаци некада учили. Најчешће у сеоској кући са земљаним подом у којој је живео учитељ, ту је неколико хоклица, троношци, огњиште, таблице за писање и то је била школа. Све скулптуре у дрвету, обучене у гардеробу оног доба, обувене у опанке, радио је вајар Марко Црнобрња – додаје Војин Николић.

Ипак, најважније за ђаке и њихове наставнике јесте то што им Педагошки музеј отвара широм врата. Сем галерије, у подруму је уређена старинска учионица, са магарећом клупом, али са монитором, лаптопом и модерном опремом, у којој наставници, уз претходну најаву, могу да одрже свој час, да донесу свој материјал. За сада особље музеја ту организује радионицу лепог писања за групне посете, али дозвољена је свака креација професора, каже директор.