Bedžih i Joseljani

Uprkos početnoj zbunjenosti oko naslova, tekst „I latinica...” je delovao obećavajuće, prvenstveno zahvaljujući potpisu autora čiji je dosadašnji opus opštepoznat i prilično lepo vrednovan. Avaj, prvi utisci i zaključci često ispadnu brzopleti...

Ostavimo, za ovu priliku, po strani ponižavajući način na koji je latinica uopšte prodrla u srpski jezik i u njemu se raširila. Ta tema, obimna i bolna, zaslužuje poseban prostor, a ni primeri joj ne manjkaju. Zanemarimo i mogućnost da je u rubriku „Pogledi” (namenjenoj iznošenju ličnih stavova), zapravo zalutao literarni esej. U suprotnom, ako je tekst zaista lični pogled (a ne ogled), onda preovladava utisak da, uprkos sugestivnom „ex cathedra” maniru, tekst obiluje stavovima koji, uza sve autorove napore (poput mestimičnih i paušalnih „potkrepljivanja” istoriografskim podacima), ipak „ne drže vodu”.

Reč je, pre svega, o autorovom pokušaju da uspostavi uzročno-posledičnu vezu između činjenice da su u kreiranju „gajevice” učestvovali i neki Srbi, i sopstvenog zaključka da je upravo to, eto, dokaz kako je latinica, zapravo, srpsko pismo.

Pride, ovaj stav dolazi neposredno posle hvalospeva Vuku zbog stvaranja „najsavršenijeg” pisma na svetu. Otprilike kao kada želite da kupite neki proizvod, pa vam prodavac nudi lošiji surogat, ubeđujući vas da je to „isto to, samo malo drugačije” (uzgred, „savršenije” i „najsavršenije” ne postoji; nešto je ili savršeno – ili nije). 

Možda je g. Mile Medić u poziciji koja mu dozvoljava da bagateliše postojanje dvoslova u današnjem srpskom grafičkom galimatijasu. Tu privilegiju, nažalost, nemaju mnogi kojima „Lj”, „Nj”, „Dž” (pa i „Dj”, koje ni dan-danas ne uzmiče pred Daničićevim „Đ”) svakodnevno zagorčavaju život, prouzrokujući nepotrebno oduzimanje vremena, truda i nerava. Svako ko se, na bilo koji način, bavi redakturom tekstova, sigurno bi se kiselo osmehnuo na ovakve pokušaje da se „srpska latinica” prikaže kao nekakav „dobroćudni uljez” koji, eto, postoji tu i ne pravi nikakvu štetu (što je, inače, omiljeni lajtmotiv „latiničara”, jer o bilo kakvoj koristi od te naše jezičke specifičnosti, oni jednostavno nemaju šta da kažu).

„Blagodati” prisustva latinice u srpskom jeziku su mnogobrojne i očigledne, a sa pojavom računara i obrađivanja tekstova u elektronskoj formi, te posledice sve više prerastaju u tragikomične apsurde. Isključivo zahvaljujući latinici, nametnula se potreba za pravljenjem računarskih programa za latinično-ćiriličnu konverziju, koji (ne krivicom programera) nisu u stanju da sa stopostotnom tačnošću „dešifruju” baš svako „lj” ili „dž”. Zato svi ćirilični tekstovi (pa tako i ovaj), posle silnih konverzija (za kojima ne bi bilo potrebe kada ne bi bilo latinice u srpskom jeziku), moraju da budu podvrgnuti dodatnoj lekturi i korekturi. Često se, i posle te naknadne „pešačke” provere, desi da neki Andžej postane „Andžej”, kompozitor Bedžih Smetana bude „prekršten” u „Bedžih”, a sineasta Otar Ioseliani postane „Joseljani” (na celom svetu, jedino su ovdašnji Jermeni bili prinuđeni da u svoja prezimena ubacuju slovo „I” ispred „J”, tamo gde za njim nema nikakve potrebe, tj. ne bi bilo potrebe kada srpski jezik ne bi bio „obogaćen” latinicom. I od te prakse se, izgleda, odustalo, jer su, u šahovskim rubrikama, velemajstori Levon Aronian i Rafael Vaganian odavno beznadežno postali „Aronjan” i „Vaganjan”). Tu je i doprinos srpskom leksičkom fondu, oličen u „biserima” poput: „nadživeti”, „nađačati”, „ođaviti”, „konjugacija”, dok se u narodnoj pesmi momče i devojče „nadžnjeva” (?!).  

*Enigmata, novinar i jezikoljubac

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista