I nad popom pop

Ljudi, mislim da bi bilo fer da predsednik DS-a i Republike Srbije Boris Tadić, ako može, lepo kaže na koje je medije mislio kada je u izbornoj noći rekao da su kampanju svi pratili fer, sem onih „divnih” štampanih medija bliskih neonacizmu.

I, ljudi, zbog toga što on nije jasno rekao na koje medije misli, pola sata sam morala da ubeđujem koleginicu da ne misli na nas.

Ljudi, još kad je čula da Tadić najavljuje reforme u medijskoj sferi, nije bilo šanse da je razuverim da pod „neonacističkim medijima” predsednik ne misli na one medije koji su ga nekad u nečemu kritikovali.

„Pa, na koga, onda, misli?”, pita ona mene.

„Otkud znam. Da imam takva saznanja o tim neonacističkim medijima ja bih ih već saopštila nadležnim službama”, kažem ja njoj.

Ma, džaba.

Njoj je, mučenici, odmah na pamet pala Gordana Pop-Lazić koja je pre šest dana pretila da će prevaspitavati medije kada radikali dođu na vlast. Setila se kako je Pop-Lazićka najavila borbu sa medijima i nevladinim organizacijama „koje pomažu evrounijatskim snagama, jer to nije dobro”. Ove demokratske reforme, u tom strahu, učinile su joj se iste kao radikalsko prevaspitavanje.

Nije, ljudi, vredelo ni to što sam joj objašnjavala da bi, da je to sve isto, do sada na nogama bilo makar jedno novinarsko udruženje ili makar pomoćnik DS-ovog ministra za kulturu Dragan Janjić koji je zadužen za medije.

Pa, ljudi, kada je Pop-Lazićka to pretila, Janjić je odmah reagovao i rekao da „nije dobro da političari najavljuju obračun sa medijima”.

„Nijedan političar nema pravo da najavljuje da će da guši medije koji faktički imaju uređivačku politiku kakva njemu ne odgovara”, citiram ti ja odmah mojoj koleginici Janjića i pitam je: „ Pa, je l’ misliš da bi on ćutao da je ovo što kaže Tadić isto kao ono što je rekla Pop-Lazićka?”

Kada su radikali pretili, nastavim da joj argumentujem, Janjić je lepo rekao da se radi „o najavi političara iz stranke koja je po broju glasača najjača u Srbiji da će se obračunavati na ovaj ili onaj način sa medijima koji zastupaju određenu političku opciju”.

„Tadić ne preti, to ti je valjda jasno, on samo reformiše”, objasnim joj i tu se završi naša priča.

Juče ujutro, za svaki slučaj, ja ustanem rano i pogledam vesti. Čisto da vidim da nije Janjić, ili neko udruženje novinara, osudilo i Tadića kao Pop-Lazićku. Nije da sam sumnjala, nego čisto da proverim. I, naravno, ništa. Priznajem, malo mi laknulo.

Onda odem na posao i kažem onoj mojoj koleginici: „Je l’ vidiš? Je l’ još neko osim tebe i pomislio da malo provlačenje kroz reforme može da bude isto što i prevaspitavanje?”.

„A koji su ti neonacisti?”, pita ona mene, još ne sasvim oslobođena straha.

„Ne znam i ne želim da znam”, kažem ja njoj.

Ljudi, šta mi treba to da znam. Onog ko zna, lepo bih molila da ta saznanja podeli sa nadležnima, bez da me upliće u celu priču.

Znajući ga, on je to do sada, sto posto, već učinio.