Nema apsolutne istine

Srbija još prima velike doze strasti, emocija, pa joj se često magli pred očima, bilo kad se zagleda u svoju prošlost, ili kad radar vidljivog podiže na ravan sadašnjosti, a i na horizont vremena koje dolazi, na budućnost.

Prošlost; valjda nema zgodnije teme za ocenu naše nedavne prošlosti od tematike socijalističke Jugoslavije. Monteskje: „Ono što je istina u jednom vremenu, u drugom je zabluda”. Nema apsolutne istine, ima je onoliko koliko i očiju kroz koje prolazi. Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka doveli smo Jugoslaviju do nivoa prosečne razvijenosti srednjoevropskih zemalja. Kamo sreće da smo tada imali mudrije rukovodstvo koje bi zaključilo: „Jugoslaviju smo razvili do zadovoljavajućeg nivoa, a sada, da bismo je očuvali moramo je menjati”. Nismo (komunisti) bili dorasli toj vrsti visina i kola su krenula nizbrdo. Počeo je sunovrat koji je završio u građanskom ratu, i to ne samo zbog neodgovornosti komunista, posebno u osmoj deceniji prošlog veka, već još više krivicom etničkih preduzetnika, nacionalista, koji su preuzeli vođstvo u svim republikama i pokrajinama.

Otišlo se toliko daleko da danas Jugoslavija mnogima služi kao otirač za noge. U Hrvatskoj se otišlo možda najdalje kada je Jugoslavija izjednačena sa psovkom, Srbija je na pola puta. A nije bilo sve tako crno. Nikad u svojoj istoriji narodi na ovim prostorima nisu duže živeli u miru u svojoj zemlji do u doba socijalističke Jugoslavije, 45 godina. Statistika dalje kaže da je u vreme od 1946. do 1956. rođena tzv. bebi-bum generacija, kada se u Srbiji rađalo u proseku 150.000 dece godišnje, a sada, u ispravljenom Nacionu, 65.000 godišnje. Ta generacija je rasla u mirno vreme, bili su srećni, išli na more, imali prava na velike godišnje odmore, bili zaposleni na neodređeno vreme. U najboljim godinama rasta ojačavali su svoj imunitet i lakše dočekali devedesete i one posle. Statistika zato, teorijom verovatnoće, predviđa da će oni i najduže živeti. Vuku životnu rentu iz socijalizma.

Za razliku od njih, danas mladi koji rade kao najamna radna snaga kod privatnika u 80 odsto slučajeva rade na određeno vreme. Otkaz svakog dana visi u vazduhu. Stres odmalena raste u novoj generaciji. Dok je posleratni elan u Jugoslaviji „gurao”, a potom dobijao vetar u leđa sa prvom školovanom generacijom, dotle su stope rasta bile visoke, ali kada je pristizala treća generacija, koja je tražila više sloboda, dokazivanja, nije htela da ide po svoje mišljenje u Komitet, tad je došlo do posrtanja.

Setim se uvek francuskog inženjera M. Ringelmana, koji je još početkom dvadesetog veka istraživao snagu konja i došao do zapanjujućeg zaključka: da snaga dva konja koja vuku kola nije duplo veća od snage jednog konja. Jedan od ova dva konja, kad je reč o timskom radu, zabušava. Eksperiment je ponovio sa studentima, merio ukupnu snagu onih koji razvlače konopac i dobio isti rezultat: ukupna snaga ne odgovara zbiru broja studenata i njihovoj pojedinačnoj snazi. Što ih je bilo više iza konopca, to je koeficijent iskorišćene snage bio niži. Mogu samo da zamislim šta je bilo sa velikim društvenim konopcem, društvenom svojinom. Ringelmanov zakon nas je srušio.

U vremenu današnjem sistem je toliko klimav, i to po najnovijem Ustavu iz 2006, koji omogućava da moć lako šeta, od jednog prema drugom, od predsednika vlade do predsednika države, u zavisnosti od ličnosti koja je na čelu ovih institucija. Osnaživanja institucija nema bez korenite promene Ustava. Srećom, počeli su prvi amandmani za njegove izmene, za sada samo u oblasti pravosuđa. Nažalost, ne našom voljom i željom, već pritiskom EU. Imam utisak da Srbija, zbog prevelikih emocija, još ne raspoznaje u dovoljnoj meri potrebu za promenom Ustava, još nam nije sazrelo to saznanje.

U vreme buduće uskačemo nekako preko reda, preskačemo sredinu, pa iz doba natopljenog emocijama direktno prelazimo u period koji karakterišu sebičnost, interesnost, monetarizam. Humanizam i kultivisanje civilizacijskih odnosa među ljudima totalno zapušteno, zapostavljeno, preskočeno. Znam mnogo ljudi koji imaju mnogo, stečenog na ovaj ili onaj način, a da malim prstom ne bi mrdnuli za neku zajedničku solidarnu akciju, niti bi bili članovi neke dobrovoljne društvene organizacije u kojoj se članstvo ne plaća. Sebičnost uzima velikog maha, a time možda nakaradno preuzima i budućnost. Jedan starina, Šveđanin, reče: „Sinko, za život su ti potrebne grabulje – da dok imaš snage grabiš sebi, ali i vile – da malo odvajaš i dodaješ drugima. Tako se valja.”

Publicista, bivši član Savezne vlade (u SFRJ)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista