Provincija u pozadini

Sredinom ili krajem devedesetih, Boris Buden je u razgovoru za jedan zagrebački list komentarisao konstataciju novinara kako se Zagreb, eto, pretvorio u intelektualnu provinciju jer već godinama niko od vodećih svetskih intelektualaca nije tamo gostovao. Buden je tom prilikom rekao, parafraziram, kako je možda i dobro da niko od takvih ljudi i slučajno ne zaluta u Zagreb jer su se mediji pretvorili u posvemašnju močvaru da taj dolazak najpre teško da bi iko i registrovao, a i kad bi to kojim slučajem učinio, ne bi bilo nikog elementarno upućenog da napravi neki relevantan intervju.

Setio sam se toga barem dva puta u poslednja dva meseca, jer su u Beogradu, igrom slučaja oba puta u Kolarcu, gostovala dvojica (ili čak trojica) svetski važnih intelektualaca, privukavši oba puta brojnu i zainteresovanu publiku, uz skoro potpunu (mas)medijsku ignoranciju. Najpre je u februaru u Beogradu boravio i predavanje održao Timoti Garton Eš, a zatim je prošlog vikenda ovde bio Nasim Nikolas Taleb, koji je održao i predavanje i javnu diskusiju sa Brankom Milanovićem, slavnim ekonomistom i verovatno danas globalno najznačajnijim srpskim intelektualcem.

Garton Eš je govorio o sećanju na nade koje je pobudila 1989. godina, vreme pada Berlinskog zida i rušenja komunizma u Evropi, posle trideset godina, dok se Taleb, između ostalog, bavio konceptom koji ga poslednjih godina naročito okupira, konceptom „kože u igri”, mogli bismo reći, i „glave na panju”, odnosno potrebe da razlikujemo lidere, biznismene i intelektualce koji preuzimanjem rizika dovode i sami sebe u opasnost, od brojnijih i opasnijih „dobrovoljnih davalaca tuđe krvi”.

Knjige Timotija Gartona Eša objavljuju se u prevodu na srpski jezik još od vremena vladavine Slobodana Miloševića, od 1998. godine, kad je publikovana knjiga „Dosije: lična istorija”, a onda su posle 2000. objavljene još tri. U poslednjih nekoliko godina objavljen je i praktično ceo opus Nasima Nikolasa Taleba. Ove knjige se traže i čitaju, publika je, dakle, zainteresovana, problem je drugde.

Pišući o razlici između vlasnika restorana i većine javnih intelektualaca, Taleb kaže da se ugostitelji trude da se njihov rad dopadne mušterijama, da ne kažem – krajnjim korisnicima, dok većina javnih intelektualaca pokušava zapravo da se svidi drugim javnim intelektualcima, a ne čitaocima, ne publici. U tome je i suština problema srpske medijske scene. Novinari i urednici su zaboravili na publiku, pa ili se ulaguju svojim sponzorima ili targetiraju neprijatelje. Publici je to dosadno, pa novine više ne kupuje. Onda se stvara začarani krug jer mediji postaju dodatno ekonomski zavisni od političkih moćnika i velikih oglašivača. U takvoj konstelaciji, nema mesta za intervjue sa Garton Ešom ili Talebom.

Do pre neku godinu još su i postojale pojedine „sive zone”, dok su sada iskopani rovovi, a „savršena oluja” koja spaja globalnu „poetiku” društvenih mreža baziranu na konceptu „dvorane odjeka” (gde svako vidi i čuje samo svoje istomišljenike i živi u iluziji koja nema gotovo nikakve veze sa stvarnošću društva u kome obitava) i lokalne „tranzicijske bede” dovela je do nezapamćene duhovne provincijalizacije.

Apsolutna fiksacija na lokalnu dnevnu politiku kreira užasno mučnu atmosferu, koja sve iole trezvenije ljude tera na povlačenje iz javnosti ili, u najmanju ruku, drastično umanjivanje intenziteta prisutnosti i preventivnu selekciju informacija. Nije samo da se od drveta ne vidi šuma, nego se pokušava stvoriti osećanje da šuma uopšte ne postoji. Ljudi poput Gartona Eša, Taleba ili Branka Milanovića u tom smislu su naročito dragoceni jer imaju sposobnost da drugima – poslovično – šire vidike. U tom smislu je šteta što veći broj ljudi nije imao mogućnost da čuje njihovo mišljenje (i) na lokalne teme.

Uostalom, Taleb je u svojoj poslednjoj knjizi na retko ubedljiv način obrazložio razloge zbog kojih se Putin tako vešto nosi sa svojim zapadnim protivnicima, pokazujući istovremeno koliko je svestan činjenice da su slični nepopularni stavovi postali tabu zbog kojih mnogi gube pravo na javnu reč. Ima kod Taleba i aforizama za koje bi se moglo učiniti da su nadahnuti ovdašnjom situacijom: „Otpornost je kad ti je više stalo do manjine koja voli tvoj rad nego do mase onih koji ga ne vole (umetnici); krhkost je kad ti je više stalo do manjine koja ne voli tvoj rad nego do mase onih koji ga vole (političari).”

Ima ih dosta koji bi iz toga mogli da izvuku pouku.

Pisac i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista