Košarkaška bomba

Ako između političkog Beograda i Podgorice vlada platonski animozitet, pa se silni dešifranti pitaju da li Vučić i Milo mogu da sede zajedno, a da sudija nijednom od njih ne svira tri sekunde u reketu, finale ABA lige u košarci se odvija kao da igrači Zvezde i Budućnosti, umesto loptom, igraju bombom kašikarom. Srećom, bomba je lažna, ali prizori na tribinama u Beogradu, a naročito pod Moračom, skandalozno su stvarni.

Ako je mladi Amar Nuhodžić, sin ministra unutrašnjih poslova Crne Gore, istrčao na parket i pljuvao igrače Zvezde prilikom ulaska u dvoranu, a potom se vratio u prvi ili drugi red, da nastavi da se bavi opisom fizičkog izgleda članova uprave beogradskog kluba, s pokušajem da igračima promeni i nacionalno poreklo, poredeći ih s braćom čergarima, znači li to da je otvoreni huliganizam zahvatio i pripadnike crnogorskog establišmenta? Biće da jeste, jer je još jedan sin pripadnika moćne vladajuće strukture, gle čuda, iz bezbednosnog aparata, tretirao navijača Zvezde kao vreću.

Naime, naslednik bivšeg šefa tajnih operacija Agencije za nacionalnu bezbednost Zorana Lazovića istrčao je na parket kako bi jednog načetog Beograđanina pesnicama potapšao po leđima. Crnogorski mediji tvrde da se Lazović vratio u službu obogaćen, ne navodeći da li je reč o životnom iskustvu ili kapitalu. Politički oživljen, Lazović stariji na partijskim konvencijama DPS-a stoji neobično blizu Mila Đukanovića.

Nije otuda čudo što su Beograđani u poslednje dve četvrtine jedva čekali da se završi utakmica, iako u pre toga vodili s 12 razlike. U regionalnoj ligi je nekada pametnije sačuvati glavu na ramenima, nego obezglavljen, a s titulom, doći kući. Jer postjugoslovenski sportski i politički cirkus treba da se nastavi, kako bi dva oka u glavi i dalje ostala razroka.

Nema dokaza da je tvorac jugoslovenske košarke profesor Aleksandar Nikolić bio vernik, ali bi se svakako prekrstio, posmatrajući prve dve utakmice finala u Beogradu i podgoričke večeri. U nekadašnjem „Pioniru”, koji sada nosi Nikolićevo ime, navijači Zvezde s naročitim entuzijazmom su vređali kako košarkaše Budućnosti, tako i predsednika Crne Gore. Upravo je Milo, shvatajući da se ideja o nezavisnosti Montenegra ne rešava samo u ambasadama, već i na parketu, stvorio snažan košarkaški tim, pošto je pustio poslednju suzu za Slobom, Njegošem i Amfilohijem.

Shvatajući sport kao produženu ruku politike, znao je da se biračko telo mobiliše na tribinama, a ne na univerzitetima umetnosti. Ko će dolaziti na utakmice i podgrevati nacionalne strasti, gledajući jade! Zato u ekipi đetića igraju šest Amerikanaca i jedan Gruzijac koji mogu da se suprotstave Zvezdi i Partizanu, kao simbolima srpske košarkaške vladajuće garniture, sportskog naslednika jugoslovenskog basketaškog imperijalizma.

Igrači Budućnosti i članovi uprave u prve dve utakmice u Beogradu osećali su se s pravom kao da će ih navijači Zvezde pojesti, pa ne čudi zašto su demolirani s tolikom razlikom i osećajem da je bolje da se vrate na neki od ratnih brodova Šeste flote, nego da s posttraumatskim sindromom drhte na plaži.

Zato je najvažnije da, ma ko osvoji ABA ligu, a valjda će Zvezda, sve glave i ekstremiteti igrača i publike ostanu neoštećeni. Ali ostaje gorak ukus da su huligani prešli u rezervni sastav, kao teritorijalna odbrana i civilna zaštita republičkih kvazidemokratskih režima.

Postaju animatori tranzicije, koji se aktiviraju prema potrebi. Zabavljaju narod u megaigraonicama, odnosno na velikim utakmicama, dok matorci iz senke, vlasnici društvenog bogatstva koje se volšebno prelilo u njihove džepove, ispijaju viski, čekajući da dečicu odvedu na neku drugu tribinu.

Otuda tolika zbunjenost normalnog sveta koji nikako ne može da shvati kako je moguće da huligani zapravo funkcionišu kao ratničke korporacije, s jasnom hijerarhijskom strukturom. Od vojnika, do generala.

Bilo je, doduše, perverzne doze romantike u takvom, projektovanom paranormalnom svetu, kada je jedan od prvih ideologa grobara, cvikeraš Pampi, smatran za Trockog srpskog huliganizma, davno zarobio vođu navijača Dinama u vozu za Šid, izvesnog Bubu Luđaka. Odveo ga je na grob legendarnog centarfora Dragana Mancea, vezao ga za drvo i terao ga da peva partizanove pesme. Kada je naišla Manceova majka, huligani su se razbežali.

Nema neke naročite filozofije, koja se uglavnom maskira sociološkim istraživanjima o nastanku nasilja na tribinama, koje se, potom, preselilo, kako bi rekli netalentovani skribomani, u sve pore našeg društva. Zaverenici u odajama domaćih i stranih službi, izdavši putne naloge, sproveli su plan o stvaranju nove kaste, s namerom da destabilizuju zemlju i unesu strah i nasilje kao osnovno stanje strašnih dana i tek nešto jezivih noći. Kad ne obilaze restlove bivše crvene države, huligani se bave sami sobom. Ne tako što organizuju okrugle stolove, već tako što lupaju stolove o glave jedni drugima!

Krvavih glava, podsećaju me kako su čedno izgledale nekadašnje tribine, od Beograda i Zagreba, do Zagreba i Splita. Vrhunac delinkvencije događao se kada su očevi, stričevi ili ujke, u besu, vikali da „sudija nema pišu”. Potom bi svoju decu vodili kući, na nedeljni ručak.

S takvim desperadosima u odelima nije se mogao izazvati krvavi građanski rat, niti se mogla održavati atmosfera straha. Za takav projekat bile su potrebne paravojske sastavljene od stotinu hiljada besnih dečaka. Oni su porasli, a mi se osećamo bespomoćno, kao deca.