Srbija i Notr Dam

Požar u čuvenoj pariskoj katedrali Notr Dam ponovo je podelio Srbiju. Na prvi pogled, ne bi trebalo da postoji nijedan razlog za to, a, eto, to se opet desilo. Dok je vatra još plamsala, neki tabloidi su požurili da poruče kako je reč o pravednoj božjoj kazni jer je, eto, baš u toj katedrali, pre nekih pola godina, na stotu godišnjicu završetka Prvog svetskog rata, bila postavljena i zastava Kosova. Među onima koji su na društvenim mrežama reklamirali sopstvenu ravnodušnost, bilo je ipak više onih koji su tvrdili kako je licemerno žaliti zbog uništavanja kulturnog nasleđa u Francuskoj, a ne žaliti kad se slične stvari dese u Prizrenu ili Dečanima. Deo javnosti je, opet, delovao iskreno ožalošćeno zbog požara, a kao argumente su uglavnom koristili lične anegdote i fotografije, odnosno to što su, eto, pri turističkim posetama Parizu i sami bili dirnuti lepotom katedrale, a neki bi se uz to setili i Viktora Igoa, odnosno njegovog čuvenog romana.

Bilo kako bilo, s jedne strane se nametala ideja da „patriote” likuju zbog požara u Notr Damu, dok „strani plaćenici” liju suze. S druge, pak, strane, neki među patriotama prisetili su se priče o zvonima Notr Dama koja obznanjuju trijumf srpske vojske na Kosovu 1389. godine, pa su zbog toga bili skloni i da ne budu preterano oduševljeni vatrenom stihijom koja je gutala ovu katedralu. Dosledno svojim stavovima i poetici, hrvatska književnica Vedrana Rudan je iznela stav po kome je svaki ljudski život dragoceniji od bilo koje građevine, pa ju je širok krug dežurnih moralista i aksiologa proglasio demagoškinjom i licemerkom, pozivajući se pritom na povelik dijapazon manje ili više bizarnih argumenata.

Uz malo pojednostavljivanja mogli bismo kazati da za jedne Notr Dam nema nikakvu vrednost zato što nije srpski, dok je za druge vredan upravo zbog toga što ni po čemu nije – srpski. Ni jedno ni drugo, naravno, nije tačno. A usred Beograda postoji lep vizuelni amblem te činjenice. Naime, u stalnoj postavci nedavno ponovo otvorenog Narodnog muzeja je i veličanstvena slika „Notr Dam” Bogdana Šuputa naslikana pre osamdeset godina.

Tragično kratki život slikara Bogdana Šuputa materijal je za roman ili film. Rođen je u Sisku, nekoliko nedelja nakon početka Prvog svetskog rata (6. septembra 1914). Nakon osnivanja Kraljevine SHS, još kao dečak, s roditeljima se doseljava u Novi Sad. Slikarstvo najpre uči na beogradskoj Kraljevskoj umetničkoj školi, no vrlo brzo otkriva Pariz, te će u poslednjim godinama života praktično živeti na relaciji Pariz – Beograd – Novi Sad. Neko vreme se, uz druge poslove, izdržavao kao novinski karikaturista, objavljujući i u „Politici”. Bio je član čuvene grupe „Desetorica”, sa, između ostalih, Ljubicom Sokić, Juricom Ribarom i Aleksom Čelebonovićem. Bio je na služenju vojnog roka u vreme kad nacistička Nemačka napada Jugoslaviju pa je zarobljen i smešten u vojni logor u Saksoniji. Posle nekoliko meseci izlazi iz logora i vraća se u Novi Sad, no tamo ga početkom 1942, za vreme zloglasne Racije, ubijaju mađarski fašisti. Jedva da je napunio dvadeset i sedam godina. Nestavši sa ovog sveta u onoj simboličkoj dobi koja će nekoliko decenija posle njegove smrti, kroz mitologizaciju unutar rokenrol kulture, biti temeljno mistifikovana i u koju će se učitavati pečat prokletstva, Šuput u istoriji ostaje upisan kao veliki umetnik koji je mogao još mnogo da ostvari, a njegova životna avantura protegnuta između dva svetska rata prepuna je duboke simbolike.

U nevelikom Šuputovom opusu, slika „Notr Dam” je jedna od najznačajnijih. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog slike katedrale koju je naslikao jedan od najznačajnijih modernih srpskih i jugoslovenskih slikara, likovanje tabloidnih mračnjaka je, čak i iz perspektive vrednosti za koje se sami nominalno zalažu, tupavo i beslovesno.

Uostalom, požaru u Notr Damu mogli su se radovati ponajpre isti oni koji su pre dvadeset i sedam godina odobravali rušenje fočanske džamije Aladža. Obnova ove džamije nedavno je završena, pa je ona, pre nekoliko dana, tačnije četvrtog maja, i svečano otvorena. Ostalo je neprimećeno kako je slučaj udesio da se otvaranje desi tačno na godišnjicu smrti velikog srpskog istoričara umetnosti Andreja Andrejevića (1935–1991), autora najbolje monografije o ovoj džamiji. Od onih koji nisu svesni da Aladža pripada (i) njihovoj kulturi, previše je očekivati da toga budu svesni u slučaju Notr Dama.

Pisac i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista