Pogled na svet kroz uzani prorez nikaba

Saudijska Arabija je muškog pola. Lav koji ponosno pokazuje svoju grivu. Najjači u čoporu. Zrači testosteronom. Diči se svojom muževnošću.

Znam šta vas najviše zanima. Pitanje svih pitanja. Kako je biti žena u jednoj Saudijskoj Arabiji?

Zavisi ko ste.

Fatima je Saudijka. Rođena u Saudijskoj Arabiji, odrasla u njoj, i nikad iz nje nije izašla. Ne zna za drugo.

Ja sam strankinja, Evropljanka. U Saudijsku Arabiju me je doveo posao.

Fatima i ja ne živimo u istoj zemlji. Njena Saudijska Arabija je potpuno drugačija od moje.

Od prve menstruacije, Fatima ne nosi ništa drugo osim nikaba. Svet gleda kroz uzan prorez. Samo oči i šake joj se vide. Sme da se otkrije samo pred muškarcem sa kojim ne može da pravi decu. To ne isključuje rođake. Oca, dedu, rođenog brata i strica da, ostale ne. U slučaju mešanja bliskih rođaka, najpre rade test da se proveri da li će deca biti zdrava.

Sve odluke za nju donose muškarci. Otac, brat, muž... I sin će jednog dana. Iz zemlje ne može da izađe bez zvanične dozvole muškarca odgovornog za nju. On joj (ne)dozvoljava da radi. Ako radi, ne može bilo koji posao. Ima ograničenja.

Drugi će odlučiti za koga će se udati. Možda to bude njen brat od tetke. Možda neko ko joj se ne dopada ni najmanje. Možda će biti prva žena. A možda druga. Treća. Četvrta.

Ne može da ide gde god ona hoće, s kim, i kad.

Neka druga Fatima je u burci. Ni oči joj se ne vide. Svet gleda kroz mrežicu na očima. Nosi duge, crne kožne rukavice. Duboke cipele. Ni jedno jedino parče tela joj se ne vidi. Ni glas joj nećete čuti.

Treća Fatima spada u manjinu. Retkost. Luda sreća. I nju pokriva nikab. Njena sloboda i dalje nije sloboda jedne Evropljanke. Ali njena porodica nije okorela u najstrožijoj tradiciji. Studira. Udala se za onog koga joj je srce htelo. Jedina je žena njenom mužu, i nikad ne bi pristala na drugu. Bogata je. Vozi. Živi život retko moderne Saudijke.

Saudijac sme da ima četiri žene, dužan je da svaku tretira podjednako i pruži joj isto. One žive u različitim kućama. Čula sam za slučajeve u kojima su postale najbolje drugarice, i jako se lepo slažu.

Razvoda je sve više.

Kao i svaka žena ovde, pa i strankinja, i ja moram da nosim abaju. Mogu da je otkopčam ukoliko ispod nje imam pristojnu odeću koja mi ne otkriva nijedan deo tela. Glavu nisam dužna da pokrivam. Na određenim mestima to ipak činim, osluškujem šesto čulo. Kad osetim da je tako bolje, iz poštovanja.

Ja nemam oca Saudijca. Brata da mi kaže „NE”. Muža da oženi još jednu, dve, tri pored mene. Ovo ovde ništa nije moje, ne pripada mi.

Ja mogu u svakom trenutku da se spakujem, i vratim u moju zemlju sloboda. Ja imam izbor. Ja ne znam kako je biti jedna Saudijka. Ja ne znam šta je u njenoj glavi.

Vrlo su zatvorene za strance, i teško da ćete imati šansu da se sa jednom združite. U većini, ni ne govore engleski.

Za sve vreme provedeno tamo, samo sa jednom sam popričala. I to je bio prvi put da sam osetila Saudijku kao ljudsko biće, a ne samo kao hodajuće crnilo oko mene.

Na stepenicama ispred tržnog centra. Čekajući taksi, a ona muža. Sama mi se obratila, na savršenom engleskom. Diplomirala ga je. Bila je radoznala, pričljiva, vedrih očiju ispod tog crnog nikaba. Sirena kola njenog muža nas je prekinula.

Ona ne reaguje. Trubnuo je nervozno opet. Ja sam se uplašila. Da će imati problem zbog mene, da radi nešto što ne sme, ućutala sam. Ona mu je samo odmahnula, i nastavila da priča dokle je htela. Kroz par minuta smo se ljubazno pozdravile, otišla je veselo u kola, a ja sam shvatila da se često vodim čistim predrasudama.

Mogu još mnogo toga da vam ispričam.

Da su baš žene ovde često zadrtije i tradicionalnije od muškaraca. Da su mi žene  dobacivale na ulici da pokrijem glavu i zatvorim abaju, a ne muškarci.

Da su žene nas, Evropljanke, upozoravale da se stišamo, ne smejemo tako, i naučimo ovde da budemo dame. Mi za njih to nismo.

Da mi je, kao ženi, zabranjeno da putujem po ovoj zemlji. Smela bih samo ako imam rođake ili muža u nekom drugom gradu. U suprotnom, ne smem da izlazim iz ovog u kom sam dobila posao.

Kako jedni Saudijci gledaju na nas, strankinje. Nude nepristojne ponude. Kako su neki drugi činili da se osećam kao princeza. Bili savršeni džentlmeni.  Kako muški doktor ne sme da me dodirne bez prisustva medicinske sestre, a i kad ona uđe, pregled vrši preko abaje.

Kako muškarac ginekolog ženu ne sme da pregleda, već to čini sestra dok on stoji okrenut leđima, i sluša nju koja mu prenosi šta vidi.

Kako otvaram vrata mog stana da platim dostavu hrane, a on mi je pruža gledajući u pod. Da me ne vređa pogledom jer nisam u abaji. Kako sam se u početku plašila da idem negde sama, sedam u taksi. Pa se opustila. I shvatila da je ovde, o paradoksa, za ženu bezbednije više nego igde drugde.

Mogu još mnogo toga da vam ispričam, ali ovde ću se zaustaviti.

I znam, čitajući ovo, Klara Cetkin se u vama budi. Podiže banere. Organizuje proteste. Viče „Ua” na sam pomen Saudijske Arabije.

Ali, čekajte. Mi to ne možemo da razumemo.

„Ua”

Stanite. Imamo li mi pravo tu išta da komentarišemo?

„Ua”

Oni ne znaju za drugo. Vaše normalno, njima nije.

„Ua”

Za njih, vrhunac poštovanja žene je skloniti je od tuđih pogleda.

„Ua”

Za nju, pitanje časti je pokriti telo.

„Ua”

Veliko je pitanje na koje slobode bi ona pristala, a koje odbacila, da ima izbora.

„Ua”

Da, najveći problem je što ona izbora nema.

„Ua”

Ali, tu bitku unapred gubimo. Da li je to uopšte naša bitka da je bijemo?

D. J.

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?
Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika