Kardelj „otac nacije”, Klinton „otac države”

Kako objasniti da bosnoljub Bakir opstruiše formiranje Saveta ministara BiH?

„Kardelj je obilazio muslimanske funkcionere sa idejom o priznanju muslimanske nacije kao konstitutivnog dela države. Glavna podrška toj ideji dolazila je od nove muslimanske inteligencije”. Tako je pisao Milorad Ekmečić i dodao da su jugoslovenski orijentisani Hasan Brkić, Avdo Humo i Osman Karabegović bili rezervisani. Dugonjić i Mijatović su je prihvatili i Mikulić sprovodio. Sam Tito je najprije bio protiv, a potom pokrovitelj Kardeljeve ideje. Bio je to nagoveštaj Brionskog IV plenuma, na kome je pobedio koncept „afirmacije nacija i jačanja republika” i započeo proces konfederalizacije.

Po tadašnjem političkom bontonu u BiH, inicijativu za priznanje muslimana kao Muslimana nije nipošto smeo da pokrene političar iz reda tog naroda (Bijedić, Dizdarević, Pozderac...) jer bi odmah bio diskvalifikovan kao nacionalista. A pošto su u kompartiji u BiH dominirali Srbi, bez njihove podrške, masa „nacionalno neopredeljenih” još bi sačekala priznanje nacije.

Esad Ćimić je rekao da su muslimani „zakasnili da budu narod, a preuranili da budu nacija”, Meša Selimović da su muslimani „rukavac velike reke, koji će se, ako prekine prirodnu vezu, pretvoriti u baruštinu”. „Emir Kusturica se vratio porodičnim istorijskim korenima”. Da nije bilo lako ni sa narodom, svedoči velika partijska kampanja da na popisu muslimani prihvate da budu Muslimani. Čak i decenijama kasnije, prilikom poslednjeg popisa 2013, IVZ je distribuirala uputstvo: „po nacionalisti sam – Bošnjak”, „po veri – musliman”, „govorim bosanskim jezikom”. Vodeći bošnjački pesnik Abdulah Sidran komentariše: „Vidim da smo u nečem grdno pogriješili, ali ne znam da kažem u čemu, niti kako dalje”.

Među „novom muslimanskom inteligencijom”, koju pominje Ekmečić, prednjačili su Alija Isaković, Muhsin Rizvić, Muhamed Filipović, Atif Purivatra... Ali ni ovi sekularni nacionalisti nisu početkom devedesetih poveli muslimanski narod, nego je to bila SDA na čelu sa Alijom Izetbegovićem, njegovom robijaškom halkom i već vremešnim Mladim muslimanima, kojima je i sam pripadao, te sa „Islamskom deklaracijom” kao političkim programom.

Ali, kako piše Šaćir Filandra, u posleratnoj bošnjačkoj političkoj eliti iskoračili su potomci begovskih porodica. Njihovi preci su pod vođstvom Husein-kapetana Gradašćevića pobunili bosanski vilajet protiv sultanovih reformi i tako, navodno, udarili istorijske temelje savremene bosanske državnosti. No, kako je Omerpaša Latas po nalogu Stambola satro sepataristički begovat, „muslimani su obezglavljeni ušli u 20. vek”. Ono što nije uspeo Husein-kapetan, zvani Zmaj od Bosne, učinio je Bili Klinton međunarodnim priznanjem BiH.

Kada su još pre rata u okviru tranzicije počeli razgovori o restituciji privatne imovine, potomci begovskih porodica tvrdili su da je sva zemlja u Bosni pod Turcima bila begovska i da bi je trebalo vratiti u privatno vlasništvo njihovih čukununuka. Iz tih krugova je potekla ideja da Bosna u celini pripada Bošnjacima. A to je već onaj „nedovršeni deo posla u Bosni” o kome govori Hilari Klinton i koji bi se sveo na ukidanje RS i „Herceg-Bosne”.

Istovremeno, međutim, bivši mladomuslimani, islamski službenici (imami, derviši, hafizi, šerijatske sudije) i Alijini fundamentalisti sledili su ideju svetske ume, ili „globalne zajednice muslimana od Maroka do Indonezije”, koja ne poznaje granice država i nacija. Taj galimatijas ideja prelamao se i u Izetbegovićevoj glavi.

Već kao lider nacionalne stranke govorio je da mu je jednako blizak musliman u Bangladešu koliko i onaj Bosni. Posle se tobože transformisao u nacionalnog lidera, pa u predsednika građanske BiH. A istu konfuziju sledila je i SDA, pa i njegov narod. Otuda danas bošnjačka politička elita, s jedne strane, hoće celu Bosnu kao svoju nacionalnu državu, a s druge strane zemlju, po prioritetu verske lojalnosti, ustupa avganistanskim mudžahedinima, saudijskim vehabijama, emiratskim šeicima, bliskoistočnim migrantima.

Nesigurne nacije zakonito generišu fantazije o vlastitoj izuzetnosti, misionarskoj ulozi, istorijskim pravima, nacionalnoj veličini, te optužuju suseda za nepriznanje tih umišljenih kvaliteta. Kod Bošnjaka je to autopercepcija o velikoj žrtvi („osam genocida”) nevinoj dobroti („dobri Bošnjani”), osporenom pravu na celu BiH („Bošnjaci su starinci u Bosni”). Tu spada i konstrukcija figure neprijatelja koji je kriv i dužan za sve traume i frustracije, a to je hrišćanska raja. Novog Kardelja već imaju u liku Komšića i još samo da im dođe Stoltenberg, imaće i novog Klintona. Zajednički Savet ministara BiH neće im ni biti potreban.

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista