De Golov vitez i srpska majka

Čačak – Povodom posete predsednika Francuske Republike Emanuela Makrona Srbiji, nižu se sećanja na negdašnje prijateljstvo dva naroda. Jedno od njih pribeležio je i čačanski književnik Antonije Đurić u svojoj čuvenoj povesnici „Solunci govore”, opisavši uspomene Alekse Petrovića koji se, kao osamnaestogodišnjak iz okoline Mladenovca, 1914. javio u dobrovoljce pošto nije imao vojni poziv. I tako počeo da deli sudbinu Srpske vojske u Prvom svetskom ratu, svedočeći kasnije ovako...

„Početkom januara 1916. bili smo u Fijeri (Albanija). To je najveći pakao. Smestiše nas u neke logore, ograđene žicom. Logor čuvaju naši saveznici sa peruškama, bersaljeri... Razapeli smo naše iscepane šatore na vlažnoj ledini, bez slame smo, bez hleba, vode... Deset dana živeli smo gotovo bez ičega. Neki italijanski general, čujemo, traži da se naše jedinice vrate u Drač gde će nas, navodno, snabdeti hranom i ukrcati u brodove. Svesno smo opasnosti kojoj nas izlažu – to znači sigurna smrt na putu. Oficiri ne kriju od vojnika takvu mogućnost. Kad smo shvatili da se traži da napustimo taj logor, zahtevamo od oficira da se tučemo sa Italijanima, pa kom opanci – kom obojci. Najzad, posle telegrama, razgovora, naših pretnji oružjem, rešeno je da nastavimo put prema Valoni...

Logor je demontiran, šatori su skupljeni. Bili smo spremni za pokret. Ali, sa nama nije krenulo oko 400 regruta, koji su za tih deset dana pomrli pod šatorima u Fijeri. Krećući se sporo, nemo, prema Valoni, jeo sam usput živo konjsko meso i utrobu. To me je spasilo, zahvaljujući tome stigao sam do Valone gde su nas sačekali naši pravi, iskreni spasioci, Francuzi i ukrcali nas u svoje brodove...

Jadne i iznemogle, ali već na brodu nahranjene i napojene regrute, upravo jedan deo, iskrcali su u Bizerti (Tunis), ratnoj luci. Tu nas je dočekala muzika i naš osvedočeni prijatelj koga regruti nazvaše „srpska majka”, divni starac sa lepom, gustom bradom, francuski admiral Emil Geprat. Život će učiniti da ga još jednom vidim i to 1938. godine u oficirskom domu u Parizu, i da ga podsetim na taj veličanstveni doček francuske vojne muzike iznemoglim, pocepanim srpskim vojnicima...

Dva dana kasnije sam od admirala Geprata lično čuo da je od moje klase mobilisano oko 30.000 regruta a da je svaki treći preživeo albansku golgotu...

Bio sam prevodilac, tumač u raznim komandama, bolnicama, među ranjenicima i bolesnicima. Kasnije sam doživeo i preživeo brodolom kada su, u blizini Balearskih ostrva, neprijateljski sumareni pogodili naš brod. Oni koji su bili dobri plivači skočili su u more. Zaplivali su prema obali, ne sluteći da je ona udaljena oko 30 morskih milja. Svi su se podavili. Mi neplivači prihvatili smo se onih plutača što su nam dali prilikom ukrcavanja, ili brvana i komada daske, i održavali se na površini do sutradan, kad su nas pokupili mali španski brodovi. Posle nas je prihvatio francuski brod i prevezao u Marsej. Te noći sam u svojoj dvadesetoj godini osedeo...

I tada, i tokom mučnog puta kroz albanska bespuća, i kasnije na brodovima, i u Francuskoj, sreo sam mnoge istaknute ličnosti tog vremena. Zapamtio sam i to vreme i te ljude. Do kraja života pamtiću plemenitost i ljubav Francuza prema nama. Mnogo godina kasnije biću u srećnoj prilici da upoznam generala Šarla de Gola u Parizu koji me je, kao predsednik Francuske Republike, odlikovao Ordenom viteškog reda. Kasnije sam proglašen počasnim građaninom Pariza. Čudna je čovekova sudbina. Moj put od seljačeta ispod Kosmaja, do vozara ranjenika, hrane i municije na Ceru, put jednog slomljenog regruta preko trnovitih staza albanske golgote, pobunjenika u Fijeri, preživelog brodolomca u vodama Sredozemnog mora do De Golovog viteza, bio je zaista mučan. Nisam bio heroj već mučenik...”

Aleksa Petrović živeo je u Beogradu, bio nosilac mnogih domaćih i francuskih odlikovanja. Posle rata je bio istaknuti stručnjak za poljoprivredu, saradnik mnogih listova i časopisa, jedan od osnivača agencije „Putnik”, član udruženja starih ratnika i nosilaca Albanske spomenice.