Vraćam se temi radničke klase

53. BITEF

Posle 16 godina pauze dolazak Tomasa Ostermajera i njegovog pozorišta Šaubine iz Berlina na ovogodišnji 53. Bitef iščekuje se s velikom znatiželjom posebno ako se zna da je ovaj nemački reditelja za režiju Ibzenove „Nore” na 37. Bitefu 2003. godine dobio nagradu „Politike” za najbolju režiju.

Ostermajerova predstava „Istorija nasilja” biće izvedena večeras od 20 sati na sceni Pozorišta na Terazijama, kao peta festivalska premijera. Poklonici Bitefa svakako pamte i gostovanje Ostermajerove predstave „Disco Pigs” na 34. Bitefu 2000. godine.

– Volim atmosferu koja vlada u Beogradu i duh ljudi, a i dobar sam prijatelj s Biljanom Srbljanović. Prvi put kada sam bio u Beogradu, Milošević je još uvek bio na vlasti. Davao sam intervjue pod uslovom da mogu posle toga da intervjuišem i ja njih. I dalje kod kuće imam trake na kojima su intervjui s tim novinarima. Tada sam se u velikoj meri upoznao sa situacijom u Srbiji. Novinari Radija B92 su me vodili po gradu, i tek tada sam shvatio razmere bombardovanja 1999. Bio sam šokiran, pogotovo jer je u to vreme ministar inostranih poslova Nemačke bio Joška Fišer, koji je bio na čelu Zelenih, levičar, a bio je, dakle, odgovoran za to da su prvi put posle Drugog svetskog rata nemačke bombe napustile nemačko tlo i bile bačene na jednu stranu zemlju. Tako da je sve to za mene bilo od izuzetnog značaja. Sada ponovo dolazim u Srbiju i šalio sam se s Ivanom Medenicom da, budući da Velika Britanija napušta Evropu, vi možete da se priključite Evropskoj uniji, ostalo je upražnjeno mesto. Izuzetno uživam u Srbiji. Prošli put sam išao na splavove i stekao sam utisak da je mlada generacija zaista puna života.

Na 53. Bitef dolazite predstavom „Istorija nasilja”. Autobiografsku priču mladog francuskog pisca Eduara Luija sklapate kao slagalicu, kombinujući vremenske perspektive i manje celine narativa. Šta vas je motivisalo da se bavite ovim delom?

Osnovne teme tog romana su ksenofobija, rasizam i homofobija, a istovremeno predstavlja intiman pogled na vrlo ličnu priču u kojoj se susreću mnogobrojne kontradikcije sadašnjeg trenutka. To je vrlo savremena ljubavna priča o dva mladića od kojih je jedan sa severa Afrike, a drugi iz Francuske, i to iz radničke porodice. Roman donosi veoma kompleksnu priču o društvenoj stvarnosti koja se retko viđa na sceni jer nema mnogo komada o radničkoj klasi. Zato sam bio zaista rešen da se pozabavim tim romanom.

Istorija nasilja je oduvek bila inspirativna tema istoričarima, sociolozima, političarima. Zašto savremeno doba izvodi nasilje na svetlo pozornice?

Ne bih rekao da je nasilje nešto što je svojstveno savremenom teatru, ne. Nasilje je deo pozorišta još od doba antičkih komada. Nema okrutnijih komada od grčkih tragedija, pogledajte, samo „Persijance” ili „Edipa” ili „Bahantkinje”... To su užasne, vrlo okrutne priče. Postoji lepa teorija o tome kako je nastala antička tragedija, a koja kaže da su se ta društva suočavala s problemom mladića, ratnika, koji se vraćaju iz rata pod teretom teških trauma. Kako bi se s tim traumama izborili, oni su se u pozorištu suočavali s tim okrutnim ratnim pričama, posle čega su se ponovo mogli integrisati u društvo. Ne mislim da nasilje na sceni ili filmu izaziva nasilje, već smatram da je obrnuto.

Predstavom „Istorija nasilja” kao da se vraćate u svoju ranu, mladalačku fazu koju su odlikovale savremene teme, žestoka glumačka igra, video-radovi i izvođenje muzike uživo. Vaša rediteljska poslastica, koliko pamtimo, jeste osavremenjivanje klasičnih dramskih tekstova. Šta danas zaokuplja vašu umetničku znatiželju uopšte?

Sve kontradikcije s kojima se danas suočavamo. Jedan od komada koji je, sasvim neočekivano, ponovo dobio na aktuelnosti jeste Ibzenov „Neprijatelj naroda”, s kojim smo na turneji i gostujemo u Zagrebu 1. oktobra. To je drama koja se bavi ekološkim skandalom, temom ekološke istine i snagom politike i ekonomije koje se bore da se ta istina na dozna. A to je ono što se dešava danas s klimatskim promenama i krizom globalnog zagrevanja. Pored toga, sve više se vraćam pitanjima radničke klase, pitanjima levice, to su sve problemi kojima se bavim u predstavi „Povratak u Rems”, koji je na turneji po Francuskoj, i zato sam trenutno u Milanu jer pripremamo italijansku verziju. Nedavno sam postavio četiri predstave o usponu desnice u Nemačkoj i to je tema koja me trenutno najviše okupira.

Kako doživljavate globalne tokove čiji smo i mi deo? Da li je danas svako kretanje političko?

Naravno, svaki pokret je politički, inače, ne bi bio pokret. Mene ne brine to što deca ne idu u školu već to što se njihova generacija bori protiv naše. Naime, njihov neprijatelj nismo mi već politika, politička moć i njen interes za moć ekonomije, a upravo ti mladi ljudi su oni koji mogu da utiču na to da dođe do neke promene. Oni mogu da donesu zakone protiv industrije koja zagađuje atmosferu jer to je pravi neprijatelj s kojim se treba suočiti. Ne treba generalizovati stvari. Da parafraziram Horkhajmera: „Oni koji hoće da pričaju o klimatskim promenama, moraju da pričaju o kapitalizmu.”

Koliko smo spremni da razumemo drugu kulturu, različite ljude i njihove sudbine? Da li svet može da se menja emocijama?

Ne, pozorište ne može da promeni svet. Vreme u kojem sada živimo i pretnje s kojima se suočavamo širom Evrope, uspon nacionalizma i ekstremne desnice, fašizma, to je situacija koja zahteva da se iz pozorišta izađe na ulicu. Jedino što može da donese promene jeste koalicija svih ostalih stranaka i društvenih grupa, svi moramo da se udružimo i izađemo na ulice jer to je jedini način da se suočimo s tom pretnjom.

Od osnivanja Bitefa do danas nemačko pozorište je prisutno na ovom festivalu. Nismo mu ni ovoga puta odoleli. Koje teme, događaje, pojave trenutno zaokupljaju pažnju nemačkih umetnika?

Teško je dati neku tako uopštenu sliku. Lično predstavljam, u izvesnom smislu, usamljenu figuru u nemačkom pozorištu jer mene i dalje zanimaju savremeni komadi kakav je i „Istorija nasilja” Eduara Luija. Zanima me pričanje priče, dok u nemačkom pozorištu uvek imate, u današnje vreme pogotovo, fascinaciju formom. Uzmete klasičan komad i napravite vrlo stilizovanu verziju koja se više bavi estetikom, a manje sadržajem.