Plastična zavisnost

Čitam ove tekstove i pitam se šta bi bilo dobro da napišem o životu u SAD. Ako želite da vidite pravu Ameriku dođite u gradove kao što su Sinsinati, Leksington, Louivil… To je prava svakodnevnica. Američki srednji zapad i život u predgrađima. Ustaneš ujutru, odvedeš decu u školu, odeš na posao, možda ostaneš malo duže, dok dođeš kući, već je šest ili sedam uveče, tuširanje, klopa i to je to. Život brz, nema se vremena za dugo ispijanje kafa kod komšija, svakodnevno druženje i slično. Mislim da naši u Kanadi žive možda malo drugačije.

Međutim, kao što rekoh, ovo je već opisano. Dakle, šta bih mogao da prenesem iz svog iskustva da ljudi u Srbiji mogu da nauče o „Zapadu“ i iskoriste u praksi? Onda sam se dosetio.

Prošle godine sam otišao prvi put u Srbiju nakon 10 godina. Naravno, Beograd se dosta menja, gradi se svuda i vri kao u košnici. Međutim ono što sam primetio je da su na svakom koraku otvorene banke, kladionice i da se najviše grade stanovi. Nisam mnogo video izgradnje fabrika, ali zato lokali i zgrade su svuda. Banke. Svuda su nikle. Onda gledam na TV-u razne ponude za zajmove, kreditne kartice i sl. Posle vidim na jednoj stanici neki prilog u kojem neki glumci i urednici pričaju o pogodnostima upotrebe kreditne kartice. I vidim da se Srbija sada nalazi na ivici vrlo opasnog življenja, dužničkog življenja.

U SAD su ljudi dnevno izloženi milionima reklama. Sve se nudi, od igle do lokomotive i svi proizvođači imaju stalno neka sniženja, pa je roba još primamljivija. Ovo je naročito izraženo početkom kupovne sezone, posle Dana Zahvalnosti. U tom periodu se ostvaruje i do 30-40% godišnje prodaje, samo za ta dva meseca. Uz svu tu ponudu naravno, idu i ponude za “special financing” što će reći plaćanje na odloženo uz minimalnu kamatu (za one koji se kvalifikuju) ili bez kamate.

Sa druge strane imate svaki dan programe na TV-u o tome kako žive bogati i slavni. Naravno, niko neće gledati kako žive jadni i bedni, zar ne? Gledajući to, stalno obasuti reklamama, ljudi počinju da žele ono što ne mogu da priušte. I tada posežu za primamljivim zajmovima i kreditnim karticama, bilo da je u pitanju novi auto ili skupi sat ili ogrlica. To je simptom koji se zove: kralj za jedan dan, rob za ostatak života. Sam taj čin kupovine nečeg skupog predstavlja beg iz realnosti. Bilo da izvezete nova kola sa parkinga ili da obučete skupo odelo, osećate se kao novi. Ta nova realnost, doduše kratkotrajna, je nešto prelepo. Osećate se kao Bred Pit ili Džordž Kluni. Postali ste deo elite za trenutak, vozite Mercedesa, nosite Roleks ili ste možda kupili skupu kuću u lepom delu grada na golf terenu. Više niste deo bezlične mase koja provodi dane od 9 do 5 i ide kući u ružnu realnost bezlične svakodnevnice. I šta se onda dešava? Računi počinju da stižu, morate da uzmete još jedan posao da postignete da plaćate, pa se može desiti da raznosite pice sa tim Mercedesom ili da sakrivate Roleks da vam ga ne vide na poslu i ukradu. Taj hladan tuš vas na trenutak vrati u realnost ali tada se javlja još jedan fenomen. Što naš narod kaže, na dobro se lako navići. Više vam se ne sviđa da se vraćate u staru realnost, pa onda poželite opet nešto što ne možete da imate. I opet ulazite u klopku i kupujete nešto koristeći specijalnu ponudu od prodavca. Ma vratićete nekako, tešite se, život je jedan. I tako ste u spirali koja je teško zaustavljiva. Postali ste moderni rob, ne radite doduše za stan i hranu, ali kada platite sve te “minimalne iznose” za toliko vam jedva ostane. Ovo vodi svađama u familiji, rasturanju brakova ili bankrotstvu.

Do skora je bilo jednostavno bankrotirati u SAD, odete i podnesete zahtev i svi dugovi su oprošteni. Doduše izgubite tog Mercedesa i kuću ali sve ostalo je čisto. Nov početak. I kada pomislite da više nećete moći da se uvalite u dug, gle čuda! Banke počinju ponovo da vam nude kartice. Doduše kamata je sada još veća ali možete da dobijete kredit. I nakon godinu dana se opet davite u dugu ali ovaj put ne možete da bankrotirate. Mora da prođe, mislim, 10 ili 15 godina. Sada mogu da vas jure da platite taj minimum do besvesti. Zovu vam komšije telefonom i saopštavaju da kasnite i tako u nedogled. Naplaćuju razne kazne za kašnjenje i prelazak preko limita i vrlo brzo vaš dug može da poraste i do 7-8 puta. Ovde je bilo i slučajeva da se ljudi ubiju jer ne vide izlaz.

Za sve ovo vreme banke zarađuju. One hoće da budete u dugu i da stalno plaćate minimalni iznos, jer na tim ljudima zarađuju najviše novca. Glavne mete banaka su studenti koji nemaju prihode i ljudi koji su u konstantnom dugu. Zašto? Zato što su studenti neiskusni u upravljanju novcem, a ljudi koji su u konstantnom dugu su disciplinovani da plaćaju njihove minimalne iznose ali ne mogu da se iskobeljaju iz duga za kratko vreme.

Moj drug je došao iz Srbije na faks u SAD i u roku od 2 meseca je imao 3 kartice, a nije imao ni posao ni primanja...

Ja sam ovde dosao kao izbeglica sa 23 godine kao mnogi drugi. Amerika je isprva bila prelepa. I meni se sviđalo sve što nisam mogoa da priuštim, a kako sam zarađivao sve više i više, sve sam više i želeo. To je normalno. Moj prvi auto je bio $800 a peti koji sam kupio je $24.000. Video sam mnogo naših ljudi koji su se našli u dužničkoj krizi tako što su počeli da kupuju automobile i kuće koje nisu mogli da priušte, ili su menjali kola pre nego što ih isplate pa su prenosili dug sa jednog na drugi automobil. Video sam ih kako rade 2 do 3 posla da plaćaju kuću koja je stara 30 godina i stalno su potrebne popravke (ali je u lepom kraju!)

Ja sam imao sreće jer sam u glavnom koristio kreditne kartice dok sam se školovao i kada sam dobio diplomu u roku 3 godine sam utrostručio platu. Danas je sav taj dug otplaćen, kreditna istorija mi je super i kreditni zbir mi je 810 od 850, što je idealno. Danas ne dobijam mnogo ponuda za kartice. Dok sam bio student i ulazio u dug stalno su mi slali ponude, a sad, kada vide da sam naučio lekciju, više se ne trude, nisam im više interesantan jer plaćam dugove.

Iz mog i iskustva mnogih izbeglica i iseljenika mogu da zaključim da su Balkan i Istočna Evropa idealno (novo) tržište za ovaj tip biznisa. Ideja je da se kupe ljudi, a ne samo nekretnine. Kada posedujete ¾ stanovništva kroz dugove, vi možete da radite šta hoćete. Strani kapital će prvo to da uradi, jer im trebaju ti “moderni robovi” koji će da kupuju, kupuju i samo kupuju.  

Ali ovo je samo moje mišljenje, možda grešim. Što se tiče kredita i kartica, moj savet ljudima u Srbiji je: Samo umereno!!! Kartice i prednosti plaćanja na odloženo treba da se koriste ali umereno. Možete kupiti nešto na 6 meseci bez kamate ali ne kupujte sledeće dok ne isplatite prvo. Čuvajte uvek jednu ili dve kartice za „ne daj bože“.  

I najvažnije, iskoristite američko iskustvo da uzmete iz zapadnog sistema najbolje stvari, a ne samo da slepo kopirate zapad misleći da to nema alternative. Sve ima alternativu i sve može da se napravi da bude bolje i efikasnije. Ovo je sada vrlo opasno vreme za nas koji nismo navikli na surovost kapitalizma i ako nismo pažljivi pretvorićemo se u moderne robove kojima život prolazi u isplaćivanju dugova.