Пластична зависност

Читам ове текстове и питам се шта би било добро да напишем о животу у САД. Ако желите да видите праву Америку дођите у градове као што су Синсинати, Лексингтон, Лоуивил… То је права свакодневница. Амерички средњи запад и живот у предграђима. Устанеш ујутру, одведеш децу у школу, одеш на посао, можда останеш мало дуже, док дођеш кући, већ је шест или седам увече, туширање, клопа и то је то. Живот брз, нема се времена за дуго испијање кафа код комшија, свакодневно дружење и слично. Мислим да наши у Канади живе можда мало другачије.

Међутим, као што рекох, ово је већ описано. Дакле, шта бих могао да пренесем из свог искуства да људи у Србији могу да науче о „Западу“ и искористе у пракси? Онда сам се досетио.

Прошле године сам отишао први пут у Србију након 10 година. Наравно, Београд се доста мења, гради се свуда и ври као у кошници. Међутим оно што сам приметио је да су на сваком кораку отворене банке, кладионице и да се највише граде станови. Нисам много видео изградње фабрика, али зато локали и зграде су свуда. Банке. Свуда су никле. Онда гледам на ТВ-у разне понуде за зајмове, кредитне картице и сл. После видим на једној станици неки прилог у којем неки глумци и уредници причају о погодностима употребе кредитне картице. И видим да се Србија сада налази на ивици врло опасног живљења, дужничког живљења.

У САД су људи дневно изложени милионима реклама. Све се нуди, од игле до локомотиве и сви произвођачи имају стално нека снижења, па је роба још примамљивија. Ово је нарочито изражено почетком куповне сезоне, после Дана Захвалности. У том периоду се остварује и до 30-40% годишње продаје, само за та два месеца. Уз сву ту понуду наравно, иду и понуде за “special financing” што ће рећи плаћање на одложено уз минималну камату (за оне који се квалификују) или без камате.

Са друге стране имате сваки дан програме на ТВ-у о томе како живе богати и славни. Наравно, нико неће гледати како живе јадни и бедни, зар не? Гледајући то, стално обасути рекламама, људи почињу да желе оно што не могу да приуште. И тада посежу за примамљивим зајмовима и кредитним картицама, било да је у питању нови ауто или скупи сат или огрлица. То је симптом који се зове: краљ за један дан, роб за остатак живота. Сам тај чин куповине нечег скупог представља бег из реалности. Било да извезете нова кола са паркинга или да обучете скупо одело, осећате се као нови. Та нова реалност, додуше краткотрајна, је нешто прелепо. Осећате се као Бред Пит или Џорџ Клуни. Постали сте део елите за тренутак, возите Мерцедеса, носите Ролекс или сте можда купили скупу кућу у лепом делу града на голф терену. Више нисте део безличне масе која проводи дане од 9 до 5 и иде кући у ружну реалност безличне свакодневнице. И шта се онда дешава? Рачуни почињу да стижу, морате да узмете још један посао да постигнете да плаћате, па се може десити да разносите пице са тим Мерцедесом или да сакривате Ролекс да вам га не виде на послу и украду. Тај хладан туш вас на тренутак врати у реалност али тада се јавља још један феномен. Што наш народ каже, на добро се лако навићи. Више вам се не свиђа да се враћате у стару реалност, па онда пожелите опет нешто што не можете да имате. И опет улазите у клопку и купујете нешто користећи специјалну понуду од продавца. Ма вратићете некако, тешите се, живот је један. И тако сте у спирали која је тешко заустављива. Постали сте модерни роб, не радите додуше за стан и храну, али када платите све те “минималне износе” за толико вам једва остане. Ово води свађама у фамилији, растурању бракова или банкротству.

До скора је било једноставно банкротирати у САД, одете и поднесете захтев и сви дугови су опроштени. Додуше изгубите тог Мерцедеса и кућу али све остало је чисто. Нов почетак. И када помислите да више нећете моћи да се увалите у дуг, гле чуда! Банке почињу поново да вам нуде картице. Додуше камата је сада још већа али можете да добијете кредит. И након годину дана се опет давите у дугу али овај пут не можете да банкротирате. Мора да прође, мислим, 10 или 15 година. Сада могу да вас јуре да платите тај минимум до бесвести. Зову вам комшије телефоном и саопштавају да касните и тако у недоглед. Наплаћују разне казне за кашњење и прелазак преко лимита и врло брзо ваш дуг може да порасте и до 7-8 пута. Овде је било и случајева да се људи убију јер не виде излаз.

За све ово време банке зарађују. Оне хоће да будете у дугу и да стално плаћате минимални износ, јер на тим људима зарађују највише новца. Главне мете банака су студенти који немају приходе и људи који су у константном дугу. Зашто? Зато што су студенти неискусни у управљању новцем, а људи који су у константном дугу су дисциплиновани да плаћају њихове минималне износе али не могу да се искобељају из дуга за кратко време.

Мој друг је дошао из Србије на факс у САД и у року од 2 месеца је имао 3 картице, а није имао ни посао ни примања...

Ја сам овде досао као избеглица са 23 године као многи други. Америка је испрва била прелепа. И мени се свиђало све што нисам могоа да приуштим, а како сам зарађивао све више и више, све сам више и желео. То је нормално. Мој први ауто је био $800 а пети који сам купио је $24.000. Видео сам много наших људи који су се нашли у дужничкој кризи тако што су почели да купују аутомобиле и куће које нису могли да приуште, или су мењали кола пре него што их исплате па су преносили дуг са једног на други аутомобил. Видео сам их како раде 2 до 3 посла да плаћају кућу која је стара 30 година и стално су потребне поправке (али је у лепом крају!)

Ја сам имао среће јер сам у главном користио кредитне картице док сам се школовао и када сам добио диплому у року 3 године сам утростручио плату. Данас је сав тај дуг отплаћен, кредитна историја ми је супер и кредитни збир ми је 810 од 850, што је идеално. Данас не добијам много понуда за картице. Док сам био студент и улазио у дуг стално су ми слали понуде, а сад, када виде да сам научио лекцију, више се не труде, нисам им више интересантан јер плаћам дугове.

Из мог и искуства многих избеглица и исељеника могу да закључим да су Балкан и Источна Европа идеално (ново) тржиште за овај тип бизниса. Идеја је да се купе људи, а не само некретнине. Када поседујете ¾ становништва кроз дугове, ви можете да радите шта хоћете. Страни капитал ће прво то да уради, јер им требају ти “модерни робови” који ће да купују, купују и само купују.  

Али ово је само моје мишљење, можда грешим. Што се тиче кредита и картица, мој савет људима у Србији је: Само умерено!!! Картице и предности плаћања на одложено треба да се користе али умерено. Можете купити нешто на 6 месеци без камате али не купујте следеће док не исплатите прво. Чувајте увек једну или две картице за „не дај боже“.  

И најважније, искористите америчко искуство да узмете из западног система најбоље ствари, а не само да слепо копирате запад мислећи да то нема алтернативе. Све има алтернативу и све може да се направи да буде боље и ефикасније. Ово је сада врло опасно време за нас који нисмо навикли на суровост капитализма и ако нисмо пажљиви претворићемо се у модерне робове којима живот пролази у исплаћивању дугова.