Šta je eko-anksioznost?

Anksioznost je jedno od osećanja koje ljudi ne razumeju baš najbolje. Na primer, trema je osećanje koje doživljavamo kada smo pred nekom određenom situacijom za koju procenjujemo da je ugrožavajuća jer se za nju nismo dovoljno pripremili. Međutim, anksioznost je strah pred neodređenom situacijom, tačnije pred celokupnom životnom situacijom za koju procenjujemo da nas prevazilazi, da nismo sigurni da s njom možemo da izađemo na kraj. Ovakvo osećanje može biti sasvim razumno kada je naša procena tačna, bilo da smo se mi promenili (razboleli, ostarili, itd.), bilo da se svet u kojem živom promenio. Ali kada je anksioznost rezultat naše iracionalne procene, ona tada postaje patološko osećanje.

Svaki čovek ima potrebu za sigurnošću koja je povezana sa stabilnošću sveta, s uverenjem da će naš svet biti sutra isti kao što je bio juče i danas. Da bi se dete pravilno razvijalo mora da ima doživljaj sigurnosti da će mama biti tu i sutra i „zauvek”, da ga neće napustiti, da neće umreti. Kada neko ne veruje da će svet ostati isti, tada postaje anksiozan.

Svedoci smo da se tokom jednog ljudskog života svet značajno menja, da nastaju velike klimatske promene na planeti. Na polovima i glečerima se topi led, nivo okeana se diže, divljaju šumski požari, uragani su sve snažniji, pojavljuju se suše i neki predeli se pretvaraju u pustinje, prosečna godišnja temperatura raste, registruje se sve više asteroida koji su „promašili” Zemlju… Brojni su pokazatelji da se klima, nesumnjivo, menja.

Sve to dovodi do gubitka sigurnosti u stabilnost sveta i nastanka neprijatnih osećanja. Kada zamišljaju budućnost, mnogi su zabrinuti i uplašeni. Roditelji se plaše u kakvom će svetu živeti njihova deca, a taj strah dele deca i mladi. Što je zamišljanje budućnosti katastrofičnije, to su strah, zabrinutost i anksioznost snažniji.

Ekološka anksioznost ili eko-anksioznost javlja se kao posledica zamišljanja buduće „ekološke katastrofe”, to jest brojnih negativnih promena za koje se veruje da će doneti klimatske promene. Upravo zbog toga što je sve veći broj ljudi, pogotovo dece i mladih koji imaju ovu vrstu anksioznosti, ona je dobila ime.

Dok su zabrinutost i eko-anksioznost samo emotivne reakcije ljudi koji razmišljaju o ovoj temi, sve je više onih koje preokupiraju ovi mentalni sadržaji, tako da se kod njih govori o „ekološkom anksioznom poremećaju”. Ova dijagnoza koja još nije šire prihvaćena, odnosi se na one kojima eko-anksioznost ometa svakodnevno življenje. To su ljudi koji su preplavljeni parališućim osećanjem anksioznosti koja nekada može biti izražena kao panični napad, oni se osećaju bespomoćno pred „višom silom”, i kada gledaju u katastrofičnu budućnost gube smisao života, pate od nesanice i noćnih mora, postaju depresivni. Za njih se razvijaju „eko-terapije” koje im pomažu da energiju svojih emocija usmere u „eko-aktivizam”.

Iako je u nauci dobro poznato da je naša planeta dinamičan sistem čije temperatura i klima u najvećoj meri zavise od promenljive sunčeve aktivnosti, udaljenosti od sunca, nagnutosti zemljine ose itd., što je svojim matematičkim proračunima dokazao naš genijalni Milutin Milanković, sve je prisutnije okrivljavanje ljudi kao uzročnika klimatskih promena. Zbog toga je sve više eko-anksioznih koji prestaju da jedu meso ili se odlučuju da ne rađaju kako bi smanjili pritisak na resurse planete.

U svojim preporukama Američka psihološka asocijacija predlaže da se eko-anksioznost smanjuje širenjem ideje da su ljudi, pojedinačni i kao vrsta, veoma otporni i adaptivni, sposobni da se zaštite, prilagode; podsticanjem vere u budućnost i optimizma; izgradnjom i negovanjem razumnih praksi očuvanja okoline; kao i podsticanjem osećanja pripadnosti porodici, kulturi, mestu življenja i široj zajednici.