Stidljiva svetska zvezda

Mladi Nemanja Radulović više podseća na klasičnog rokera nego na violinistu koji svira klasiku. A svira je poput drugih violinista na krovu – sveta. Upravo nam je stigao iz Brazila, iz Rija, "protrčaće" kroz Beograd, zbog večerašnjeg koncerta na Kolarcu, i već sledeće nedelje eto ga u Montrealu, u Kanadi... I tako redom zemaljskim šarom, po ovom globusu koji osvaja lepim zvukom.
Ovde je došao sasvim namerno. Kulturni centar Beograda proslavlja 50 godina postojanja, a u njegovu poluvekovnu istoriju ušao je i Nemanja Radulović. Bilo mu je sedam godina kada je u ruke uzeo violinu, a već sa osam dobio je priliku za svoj prvi javni nastup – u Likovnoj galeriji KCB. Nekadašnje čudo od deteta nije zaboravilo taj svoj "Koncert u galeriji" i kao da im tu na izvoru svoje karijere vraća davni dug. Samo što je on danas mnogo porastao, u svakom smislu (narednog meseca proslaviće 22. rođendan), i zato će večeras muziku Feliksa Mendelsona svirati u Kolarčevoj zadužbini. Napomenimo da je koncert besplatan i da je odabrao pomenutog kompozitora zato što mu se dopada njegov optimizam. Lep poklon Beograđanima. Sa optimizmom smo dugo u deficitu.

Put Nemanjine violine, ali i još dva gudala u familiji – starije sestre Jelisaveta i Danica su čelistkinje – na neki način odredili su i život očigledno složnog porodičnog kvinteta Radulović. Sve kao da je bilo: što deci na um – cela porodica na drum. Na put ih je pokretala ta njihova ljubav prema muzici. Otac informatičar i majka lekar menjali su gradove, stanove, poslove, sve zbog muzičkih snova svojih kućnih gudača. Krenuli su tako iz Niša u Beograd, posle u Nemačku, pa u Pariz u kome su i danas svi na okupu. A sve to značilo je tiskati se u malim stanovima, tražiti novo zaposlenje, nemati dovoljno novca... Ali, Nemanjina zvezda brzo je zasjala. Nagrade su obeležile njegovo detinjstvo. Mnogo ih je bilo, premda nije malo ni ovih skorašnjih. Ipak, jedna kao da je bila sudbinska, sva u znaku broja 18. Desilo mu se to u Hanoveru 2003. godine: 18. oktobra, na svoj 18. rođendan, nastupio je u 18 sati, pod takmičarskim brojem 18 i posle je, sedeći na stolici br. 18, čekao odluku žirija. I... u njegovim rukama našla se prestižna nagrada "Jozef Joakim". Kakav vredan i važan poklon za punoletstvo jednog violiniste.

Sve svoje škole Nemanja Radulović je završio, upoznao je mnoge poznate i značajne muzičare, ali i razni drugi svet. Upravo je to ono što ga takođe vuče na nova i nova putovanja. Više od sto koncerata godišnje, to je danas njegova mera. A bilo je puno trnja na početku. Nije lako doći iz bombardovane zemlje u jednu drugačiju sredinu, i to pre svega zbog novih (sa)znanja o muzici. Talentovani dečak išao je sa violinom i u pariski metro. Moralo se i od toga živeti. Međutim, nije to tamo onako kako se možda nama čini: "... dva franka (danas evra), druže...". Objasnio je to Nemanja:

– Metro je i svojevrsna muzička scena. Tu ćete videti i profesionalne orkestre kako sviraju. To je mesto i javne promocije, gde se može i nešto zaraditi. Ima drugačiji tretman nego ovde. To nije prosjačenje, već koncert i muzika u metrou. Pa, uostalom, nekad je i Madona tu pevala. Pa, što ne bi mogao i mali Nemanja...

Dešavalo se to ne tako davno. Posle je naš violinista postao "zvezda u usponu", što je prvoklasna karta za svetske turneje, i danas je on jedan prezaposlen umetnik. Iznenadile su nas neke male kućne tajne koje nam je otkrio. Recimo, da klasičnu muziku, a na prvom mestu, dabome, violinu, sluša pre svega u koncertnim dvoranama. Kod kuće retko, i to su obično stari, "živi" snimci majstora kao što su Štern, Ojstrah i takvi. Radije sluša neke druge diskove. Upitali smo ga za tu njegovu "drugu muziku" i stidljivo (tako sebe i sam opisuje) odgovara:

– Slušam našu narodnu i zabavnu muziku, takođe i francusku – zabavnu, zatim džez i rok. Eto, u Beograd uskoro dolazi moja omiljena grupa "Mjuz", ali mene neće biti ovde. Da sam ih dočekao, sigurno bih otišao na njihov koncert.

Jedan (vele)majstor violine koji ne propušta takav koncert...? Ne čudimo se, zaboga, pa tamo je Nemanjina generacija!

-----------------------------------------------------------

Zvuk kojem se vraćate

Dejan Mihailović, jedan od profesora Nemanje Radulovića, večeras će dirigovati beogradskim kamernim orkestrom "Majstori gudači", koji su takođe bili njegovi studenti. Profesor je o Nemanji rekao: "Njegova muzika je ona kojoj se često vraćate, kao delima velikih pisaca. Upravo ono što karakteriše izuzetne umetnike".

Inače, među našim gudačima na podijumu će biti i Nemanjina francuska saradnica, pijanistkinja Lor Favr-Kan.