Ista meta – slično odstojanje

Prema poslednjem istraživanju „Nove srpske političke misli” oko 43 odsto građana ove zemlje smatra da Srbija „ide u dobrom pravcu”, dok 35 odsto misli da je taj pravac loš. A kada je reč o stranačkim rejtinzima, SNS može računati na – u zavisnosti od toga da li će opozicioni glasači izaći ili ne – između 44 i 55 odsto glasačkog tela, dok je opoziciji sklono oko 35 odsto (s tim da je veliko pitanje da li će se i kako oni na koncu postaviti, pogotovo s obzirom na aktuelno pitanje bojkota, kao i hroničnu izbornu apatiju ovog, proopozicionog segmenta srpskog biračkog tela).

Kada to uporedimo sa nalazima prethodnih istraživanja, dolazi se do zaključka da niti je vlast, uprkos svoj propagandi, svim televizijama i svim  kilometrima novootvorenih auto-puteva, iole značajnije podigla procenat onih koji imaju poverenje u pravac kojim Vučić vodi Srbiju, niti je, s druge strane, opozicija postojeći stepen poverenja u režim uspela značajnije uzdrmati. Tako da bi se na neki način dalo zaključiti kako, bez obzira na veliku političku dinamiku, buku i prangijanje, srpska vlast i srpska opozicija iz 2019. godine izlaze otprilike sa istim ili sličnim potencijalima sa kojima su u nju i ušli.

Pretpostavljam da je ovo drugo posebno neprijatno za neke opozicione uši, osokoljene protestnom euforijom od pre godinu dana i dobrim odjekom koji su na društvenim mrežama imale konferencije za štampu pojedinih opozicionih lidera. Ali afere koje opozicija lansira – barem za sada – više stvaraju nervozu unutar režimskih krugova nego što ozbiljno ugrožavaju naprednjački rejting.

Razlog tome svakako leži u asimetriji političkih i medijskih resursa, usled čega vlast uvek može da neke neprijatne teme ako ne baš u potpunosti gurne pod tepih, a ono barem malo skrajne iz centra pažnje širokih slojeva (usled čega opozicija upravo medije i stavlja na čelo liste svojih zahteva za „stvaranje regularnih izbornih uslova”).  Ali, makar jednim delom, problem je i u ne uvek najsrećnijem „pakovanju”, tj. načinu na koji opozicija lansira i forsira neke od ovih afera.

Afere „Krušik” i „Jovanjica” svakako zavređuju da budu isterane do kraja. A daleko od toga da se ne treba baviti i sumnjivim – ili nesumnjivo spornim – diplomama pripadnika prvog ešalona naprednjačke vlasti. Ali, realno, afera sa doktoratom Siniše Malog koja je nedeljama i mesecima okupirala glavninu opozicionih resursa teško da je i za jotu okrnjila naprednjački rejting, ili pokolebala i jednog jedinog SNS glasača. Ponavljam, to ne znači da se time ne treba baviti. Ali ipak je prilično uočljivo (a, po mom mišljenju, i prilično loše) što je unutar korpusa opozicionih aktivnosti poslednjih meseci tema Sinišinog doktorata (ili kvalitet kocke na Trgu republike) bila neproporcionalno dominantnija od, na primer, teme Kosova i Metohije, migrantske krize, ili NATO integracija.

Dodatni problem za protivnike aktuelne vlasti jeste to što se deo opozicije, očito, tvrdo „zavetovao” na bojkot, i sve je izvesnije da od toga neće odustati pa sve da im – što svojevoljno, što pod pritiskom posrednika iz Evropskog parlamenta Tanje Fajon i Vladimira Bilčika – režim sada obeća pečene ševe, sa sve kompletnim REM-om i RTS-om na zlatnom tanjiru. S jedne strane, neravnopravnost izbornih uslova i resursa u SNS Srbiji jeste takva da se ne može lako amortizovati i nadoknaditi, čak i da za to postoji iskrena i dobra volja (koje verovatno nema). A, s druge strane, čini se i da „bojkotaši” za svoju odluku imaju i neke druge razloge i motive, koji se ne svode samo na „stvaranje uslova za fer izbornu utakmicu”.

U svakom slučaju, sve je evidentnije da će se opoziciono telo prilično raspolutiti povodom pitanja bojkota. I nema nikakve sumnje ko će iz takve situacije izvući najveću korist.

Pečenih ševa, naravno, neće biti. (Uostalom, ako se ne varam, čak je i zakonom zabranjen njihov lov i konzumiranje.) A vlastima je tokom čitavog ovog procesa i „nadgledanog dijaloga” između vlasti i opozicije bilo pre svega – ako ne i isključivo – stalo samo do toga da se pred evropskim posrednicima („medijatorima”) predstave kao „konstruktivni”. I da one „druge”, po mogućstvu, predstave kao „neodgovorne avanturiste”.

Jasno je, naravno, zašto je vlasti bilo stalo da stvari oko izbora tako predstave. Ali je, moram priznati, za mene i dalje prilična misterija zašto i deo „bojkotaške“ opozicije kao da se trudi da im u tome pomogne, odnosno ide na ruku.

Narodni poslanik i urednik portala NSPM

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista