Иста мета – слично одстојање

Према последњем истраживању „Нове српске политичке мисли” око 43 одсто грађана ове земље сматра да Србија „иде у добром правцу”, док 35 одсто мисли да је тај правац лош. А када је реч о страначким рејтинзима, СНС може рачунати на – у зависности од тога да ли ће опозициони гласачи изаћи или не – између 44 и 55 одсто гласачког тела, док је опозицији склоно око 35 одсто (с тим да је велико питање да ли ће се и како они на концу поставити, поготово с обзиром на актуелно питање бојкота, као и хроничну изборну апатију овог, проопозиционог сегмента српског бирачког тела).

Када то упоредимо са налазима претходних истраживања, долази се до закључка да нити је власт, упркос свој пропаганди, свим телевизијама и свим  километрима новоотворених ауто-путева, иоле значајније подигла проценат оних који имају поверење у правац којим Вучић води Србију, нити је, с друге стране, опозиција постојећи степен поверења у режим успела значајније уздрмати. Тако да би се на неки начин дало закључити како, без обзира на велику политичку динамику, буку и прангијање, српска власт и српска опозиција из 2019. године излазе отприлике са истим или сличним потенцијалима са којима су у њу и ушли.

Претпостављам да је ово друго посебно непријатно за неке опозиционе уши, осокољене протестном еуфоријом од пре годину дана и добрим одјеком који су на друштвеним мрежама имале конференције за штампу појединих опозиционих лидера. Али афере које опозиција лансира – барем за сада – више стварају нервозу унутар режимских кругова него што озбиљно угрожавају напредњачки рејтинг.

Разлог томе свакако лежи у асиметрији политичких и медијских ресурса, услед чега власт увек може да неке непријатне теме ако не баш у потпуности гурне под тепих, а оно барем мало скрајне из центра пажње широких слојева (услед чега опозиција управо медије и ставља на чело листе својих захтева за „стварање регуларних изборних услова”).  Али, макар једним делом, проблем је и у не увек најсрећнијем „паковању”, тј. начину на који опозиција лансира и форсира неке од ових афера.

Афере „Крушик” и „Јовањица” свакако завређују да буду истеране до краја. А далеко од тога да се не треба бавити и сумњивим – или несумњиво спорним – дипломама припадника првог ешалона напредњачке власти. Али, реално, афера са докторатом Синише Малог која је недељама и месецима окупирала главнину опозиционих ресурса тешко да је и за јоту окрњила напредњачки рејтинг, или поколебала и једног јединог СНС гласача. Понављам, то не значи да се тиме не треба бавити. Али ипак је прилично уочљиво (а, по мом мишљењу, и прилично лоше) што је унутар корпуса опозиционих активности последњих месеци тема Синишиног доктората (или квалитет коцке на Тргу републике) била непропорционално доминантнија од, на пример, теме Косова и Метохије, мигрантске кризе, или НАТО интеграција.

Додатни проблем за противнике актуелне власти јесте то што се део опозиције, очито, тврдо „заветовао” на бојкот, и све је извесније да од тога неће одустати па све да им – што својевољно, што под притиском посредника из Европског парламента Тање Фајон и Владимира Билчика – режим сада обећа печене шеве, са све комплетним РЕМ-ом и РТС-ом на златном тањиру. С једне стране, неравноправност изборних услова и ресурса у СНС Србији јесте таква да се не може лако амортизовати и надокнадити, чак и да за то постоји искрена и добра воља (које вероватно нема). А, с друге стране, чини се и да „бојкоташи” за своју одлуку имају и неке друге разлоге и мотиве, који се не своде само на „стварање услова за фер изборну утакмицу”.

У сваком случају, све је евидентније да ће се опозиционо тело прилично располутити поводом питања бојкота. И нема никакве сумње ко ће из такве ситуације извући највећу корист.

Печених шева, наравно, неће бити. (Уосталом, ако се не варам, чак је и законом забрањен њихов лов и конзумирање.) А властима је током читавог овог процеса и „надгледаног дијалога” између власти и опозиције било пре свега – ако не и искључиво – стало само до тога да се пред европским посредницима („медијаторима”) представе као „конструктивни”. И да оне „друге”, по могућству, представе као „неодговорне авантуристе”.

Јасно је, наравно, зашто је власти било стало да ствари око избора тако представе. Али је, морам признати, за мене и даље прилична мистерија зашто и део „бојкоташке“ опозиције као да се труди да им у томе помогне, односно иде на руку.

Народни посланик и уредник портала НСПМ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа