Naš Amerikanac – slikar i poeta

Kada je zatvorena poznata francuska kafana „Rotonda” i 1959. otvoreno istoimeno pozorište, u enterijeru su postavljene tapiserije sa stotinak imena slavnih posetilaca stare kafane na Monparnasu – uz Koktoa, Lenjina, Trockog, Pikasa, Stravinskog i Modiljanija nalazi se i ime Jovana Radenkovića, uz natpis Žaka Prevera: „Na ovim zidovima su imena ljudi svih vrsta koji su davno posećivali ovo mesto i koji su se tu osećali kao kod kuće. Kao i nekada, ovo pozorište pripada njihovim snovima i uspomeni na njih.”

Iako je zapaženu slikarsku karijeru ostvario u Francuskoj i Americi, Radenković – o kome su izveštavali: „Njujork tajms”, „Herald tribjun”, „Mond”, AFP, Frans pres i mnogi drugi, u rodnom Beogradu nije zaboravljen, već je gotovo nepoznat.

Rođen 1903, diplomirao je na arhitektonskom odseku Visoke tehničke škole u Beogradu. Stipendiju francuske vlade dobija 1928. i u Parizu se druži sa Derenom, Vlamenkom, Difiom, najviše sa Matisom. Prvi put sam izlaže u pariskoj galeriji „Bernem žen” 1931, a veliki broj izložbi ima i u SAD gde živi od 1932. do smrti.

Jednom je govorio o običaju da se u francuskim kafanama izlažu slike i da se tu igra uz egzotičnu muziku. „Tada je u Parizu ušao u modu džez. Mnogi umetnici tu su našli svoje ljubavi. Bilo je čisto i toplo i svakog jutra je bilo dobre kafe s kiflama”, sećao se slikar.

„Umetnici su mahom bili siromašni i zimi su živeli u kafanama, jer u skromnim mansardama na periferiji Pariza nisu imali grejanje. Tu su dobijali jeftiniju hranu i privlačili su turiste. Radenković je bio stalni gost kafane ’Kupola’”, zapisala je profesorka prava Jelena Lopičić-Jančić, jedna od retkih koja se bavila njegovim delom, pored istoričarke umetnosti Vere Ristić, koja je primetila da je slikar imao sreću da dva semestra u Parizu sluša predavanja čuvenog vizantologa Gabrijela Mijea.

„Mijea je sreo pre kada je profesor Petar Popović vodio studente arhitekture da vide naše srednjovekovne spomenike. Mije je bio u Srbiji, sa suprugom, i proučavao je srednji vek. U manastiru Staro Nagoričino sreo je studente, među njima i Radenkovića”, piše ova istoričarka umetnosti.

Posle Pariza, živeo je u Njujorku i na prvoj izložbi 1932. u „Argent Gallery” prikazuje akvarele iz Jugoslavije, Francuske i Švajcarske. Od prodaje nasledstva na Terazijama kupuje kuću, i pravi atelje u Glosteru, blizu Bostona, gde je bio predsednik udruženja umetnika, a 1955. pazari imanje u Kornvolu, u Konektikatu, u predelu punom šuma i jezera, gde se viđa poneka veverica i skakuću rakuni.

Bavio se skulpturom i poezijom, autor je zbirke „Moods and Moments”. Uskrs i Božić prijateljima je čestitao stihovima, a jedinu pesmu na srpskom posvetio je vojnicima u Prvom i Drugom svetskom ratu.

Imao je više od 40 samostalnih izložbi: više puta u Njujorku, San Francisku, Čikagu, Bostonu, Parizu, Dejtonu, a radovi su mu sada u Muzeju umetnosti u San Francisku, Muzeju „Toledo” u Ohaju, Masačusetsu, Konektikatu, Bruklinu...

Dve godine pre smrti priredio je retrospektivu u Francuskoj, u Briju na Marni, kada je platno „Buket za Francusku” poklonio Muzeju grada Pariza. Suviše uzbuđen da bi se obratio, pročitali su njegov govor:

„Ja nastavljam tradiciju slikara na Monparnasu: volim oblake, volim more, reke, šume i ako mogu da dodam malo radosti vašoj radosti za životom, biću srećan. Pre 50 godina sam došao iz Beograda u Pariz, kao stipendista. Radio sam na Sorboni, bio u ’Rotondi’, gledao velike slikare, prisustvovao otvaranju ’Kupole’. Pariz se smešio… i taj osmeh ostao je u našim srcima. Gotovo ceo taj svet je otišao. Ostalo ih je dvoje ili troje. Ali ne! Svi su oni s nama, uvek iznova. Kao što je pesnik rekao: ’Stvari imaju onakav izgled kakav im dade naša duša.’ Mi smo zajedno. S Parizom i Brijem, s ukusom trajanja…”

Vera Ristić je navela da je Edit Blum, Amerikanka u Parizu, toliko očarana njegovim talentom da je ustanovila fondaciju za njega sa velikim novčanim iznosom, koja mu je omogućila stvaralački rad i nezavisnost od ćudljivosti umetničkog tržišta.

Prvi put posle emigriranja slikar je posetio Beograd 1974. Testamentom je zaveštao 20 slika Narodnom muzeju u Beogradu: „Katedralu u Remsu”, „Devojku s voćem”, „Otapanje snega”, „Ciganku”... Supruga Žanin Radenković, slikarka, dala je muzeju i izvode iz štampe, kataloge, poeziju. Umetnik je preminuo 1979. u Kornvolu, u bolnici „Sharon”, gde u holu stoji jedna njegova slika, poklon umetnika. Radenkovićevu smrt, prenosi Vera Ristić, nije zabeležio nijedan list njegovog rodnog grada.