Наш Американац – сликар и поета

Када је затворена позната француска кафана „Ротонда” и 1959. отворено истоимено позориште, у ентеријеру су постављене таписерије са стотинак имена славних посетилаца старе кафане на Монпарнасу – уз Коктоа, Лењина, Троцког, Пикаса, Стравинског и Модиљанија налази се и име Јована Раденковића, уз натпис Жака Превера: „На овим зидовима су имена људи свих врста који су давно посећивали ово место и који су се ту осећали као код куће. Као и некада, ово позориште припада њиховим сновима и успомени на њих.”

Иако је запажену сликарску каријеру остварио у Француској и Америци, Раденковић – о коме су извештавали: „Њујорк тајмс”, „Хералд трибјун”, „Монд”, АФП, Франс прес и многи други, у родном Београду није заборављен, већ је готово непознат.

Рођен 1903, дипломирао је на архитектонском одсеку Високе техничке школе у Београду. Стипендију француске владе добија 1928. и у Паризу се дружи са Дереном, Вламенком, Дифиом, највише са Матисом. Први пут сам излаже у париској галерији „Бернем жен” 1931, а велики број изложби има и у САД где живи од 1932. до смрти.

Једном је говорио о обичају да се у француским кафанама излажу слике и да се ту игра уз егзотичну музику. „Тада је у Паризу ушао у моду џез. Многи уметници ту су нашли своје љубави. Било је чисто и топло и сваког јутра је било добре кафе с кифлама”, сећао се сликар.

„Уметници су махом били сиромашни и зими су живели у кафанама, јер у скромним мансардама на периферији Париза нису имали грејање. Ту су добијали јефтинију храну и привлачили су туристе. Раденковић је био стални гост кафане ’Купола’”, записала је професорка права Јелена Лопичић-Јанчић, једна од ретких која се бавила његовим делом, поред историчарке уметности Вере Ристић, која је приметила да је сликар имао срећу да два семестра у Паризу слуша предавања чувеног византолога Габријела Мијеа.

„Мијеа је срео пре када је професор Петар Поповић водио студенте архитектуре да виде наше средњовековне споменике. Мије је био у Србији, са супругом, и проучавао је средњи век. У манастиру Старо Нагоричино срео је студенте, међу њима и Раденковића”, пише ова историчарка уметности.

После Париза, живео је у Њујорку и на првој изложби 1932. у „Argent Gallery” приказује аквареле из Југославије, Француске и Швајцарске. Од продаје наследства на Теразијама купује кућу, и прави атеље у Глостеру, близу Бостона, где је био председник удружења уметника, а 1955. пазари имање у Корнволу, у Конектикату, у пределу пуном шума и језера, где се виђа понека веверица и скакућу ракуни.

Бавио се скулптуром и поезијом, аутор је збирке „Moods and Moments”. Ускрс и Божић пријатељима је честитао стиховима, а једину песму на српском посветио је војницима у Првом и Другом светском рату.

Имао је више од 40 самосталних изложби: више пута у Њујорку, Сан Франциску, Чикагу, Бостону, Паризу, Дејтону, а радови су му сада у Музеју уметности у Сан Франциску, Музеју „Толедо” у Охају, Масачусетсу, Конектикату, Бруклину...

Две године пре смрти приредио је ретроспективу у Француској, у Брију на Марни, када је платно „Букет за Француску” поклонио Музеју града Париза. Сувише узбуђен да би се обратио, прочитали су његов говор:

„Ја настављам традицију сликара на Монпарнасу: волим облаке, волим море, реке, шуме и ако могу да додам мало радости вашој радости за животом, бићу срећан. Пре 50 година сам дошао из Београда у Париз, као стипендиста. Радио сам на Сорбони, био у ’Ротонди’, гледао велике сликаре, присуствовао отварању ’Куполе’. Париз се смешио… и тај осмех остао је у нашим срцима. Готово цео тај свет је отишао. Остало их је двоје или троје. Али не! Сви су они с нама, увек изнова. Као што је песник рекао: ’Ствари имају онакав изглед какав им даде наша душа.’ Ми смо заједно. С Паризом и Бријем, с укусом трајања…”

Вера Ристић је навела да је Едит Блум, Американка у Паризу, толико очарана његовим талентом да је установила фондацију за њега са великим новчаним износом, која му је омогућила стваралачки рад и независност од ћудљивости уметничког тржишта.

Први пут после емигрирања сликар је посетио Београд 1974. Тестаментом је завештао 20 слика Народном музеју у Београду: „Катедралу у Ремсу”, „Девојку с воћем”, „Отапање снега”, „Циганку”... Супруга Жанин Раденковић, сликарка, дала је музеју и изводе из штампе, каталоге, поезију. Уметник је преминуо 1979. у Корнволу, у болници „Sharon”, где у холу стоји једна његова слика, поклон уметника. Раденковићеву смрт, преноси Вера Ристић, није забележио ниједан лист његовог родног града.