Sve je relativno

Posle nekoliko dana ili nedelja provedenih u Japanu, velika većina
stranaca se vrati svojim kućama sa uverenjem da su Japanci najkulturniji ljudi
na zemaljskoj kugli - uvek nasmejani, uglađeni, uredni, prikladno obučeni, klanjaju se barem stotinu puta dnevno i ne bi ni mrava zgazili. Nesumnjivo je da ima takvih, pristojnih i profinjenih Japanaca, ali ima mnogo i onih drugačije sorte. Pitajte sve one strance koji godinama žive ovde sa i među Japancima. Mnogi će vam ukazati i na drugu stranu medalje koja nije nimalo ružičasta.

Sve je relativno i sve zavisi iz kog se ugla posmatra. Da se ne bih udaljila od teme ove rubrike zaobići ću kulturno-istorijsku i socijalnu analizu japanskog društva i napomenuti da je sam pristup pojmu (ne)kulturnog potpuno oprečan od našeg (u ovom slučaju evropskog pristupa). Mi ustupamo mesto u autobusu nekoj osobi sa željom da se ta osoba oseća bolje. U Japanu će
neznatno mali broj ljudi uraditi slično iz razloga što ta nepoznata osoba ne pripada njihovom životnom krugu (krugu porodice, rodbine, komšiluka, poslovnom krugu...). Često se u podzemnoj železnici može videti mlada mama kako uz stepenice nosi teška kolica sa bebom, a pored nje protrčavaju mladi ljudi bez ikakve pomisli da priteknu u pomoć. Ako niste u granicama njihovog kruga, vi jednostavno ne postojite. Izuzetak je odnos prema strancima, pogotovo Evropljanima i Amerikancima prema kojima imaju kompleks inferiornosti. Pri predstavljanju svoje države Japanci se osećaju odgovornim da se strancima prikažu u najboljem svetlu i trude se da ih svesrdno ugoste.

Dva puta sam se svojom nepažnjom povredila u parku, a to je ''ničiji'' krug i dok mi je krv liptala niz lice, niko mi nije pritekao u pomoć, čak ni pogledom. To bi iziskivalo previše truda, vremena, nerviranja, možda i troška. Drugi put sam se mnogo manje povredila u restoranu i komplet osoblje se skupilo da mi pomogne, ozove lekara koji uopšte nije bio ni potreban i da mi nadoknadi minimalnu materijalnu štetu koju ne bih ni pomislila da tražim. U tom slučaju sam bila u njihovom krugu.(/slika2)

Pošto su ovde osnovne sklonosti potpuno drugačije, teško je reći ko je zapravo kulturan i ko ima istinske manire. Japanci su šokirani što mi izduvavamo nos na javnom mestu i to još u platnenu maramicu koju ćemo posle pranja ponovo upotrebiti. Pojam gadosti za njih! Oni će satima ušmrkavati to što mi izbacujemo, a takva ''buka'' mnoge od nas iritira do maksimuma.
Dodir bilo kakve vrste sa nepoznatom osobom je krajnje nepoželjan. Slučajan dodir izaziva reakciju dodira vatre. U prodavnici, restoranu, banci, pošti... neće vam vratiti kusur direktno u ruku već će staviti na malu tacnu, a od vas se očekuje isto. Kad plaćate privatnog učitelja ili dajete nekom pare uvek ih stavite u koverat. Ako dobijete poklon, primite ga sa obe ruke, stavite na stranu i otvorite tek kad ostanete sami. To može biti i neugodno i komično. Jednom sam dobila poklon u kom je bila koverta sa parama upućena osobi koja je meni, očigledno, poklonila nešto što je već sama dobila. Pošto je u pitanju bila manja svota, po savetu prijateljice, zadržala sam pare da ne bih obrukala dotičnu osobu.

Mnogi Japanci vam neće postaviti direktna pitanja, pogotovo ne o politici, religioznoj pripadnosti ili porodici. Okolo, naokolo, neverovatno vešto će vas navesti da sami kažete šta mislite ili osećate. Vi nikada nećete saznati šta se krije ispod njihovog „Mona Liza“ osmeha. Međutim nađe se često i neko ko će vas pitati toliko privatne stvari koje ama baš niko pri zdravom razumu ne bi pitao. Možete da se šokirate i uvredite ili da iskoristite
priliku da sami doznate nešto što inače nikog ni u snu ne biste pitali.

U opštini - gde sam otišla nekim administrativnim poslom – su me ispitivali do detalja kako i gde sam se upoznala sa mužem i kako je išao ceo tok naše veze. Ako ste namćorasti verovatno bi vam takva pitanja smetala, međutim iza svega je njihova detinja znatiželja.
Neki Japanci nisu nikada razgovarali sa strancima i ako im se takva prilika ukaže, žele da je iskoriste i da sazanju što više. Razne informacije su prikupili iz filmova i žele da provere da li je to zaista tako.Često su me pitali da li muškarci uvek nose po dve maramice - jednu za sebe, a čistu čuvaju da daju dami ako zaplače. Doprinos Holivuda razumevanju zapadne
kulture u Japanu!

(/slika3)Maniri za stolom su posebna priča. Ako vas pozovu kući, znajte da je sve dugoročno i brižljivo pripremano do poslednjeg detalja. Oni će uraditi sve da vas zadovolje i nećete baš puno saznati o tome kako se oni istinski ponašaju za stolom. Zbog vas će primeniti evropske manire. Kad su sami i opušteni ili po restoranima, slika je potpuno drugačija.Iako kažu da je srkanje, mljackanje i ispuštanje raznih zvukova pri obedovanju nekulturno, to rade skoro svi. Nezavisno da li jedu japansku, kinesku ili evropsku hranu primenjuju iste manire. Šniclu nabodu viljuškom i grizu (ko bi se još borio sa komplet escajgom), tanjir supe prinesu ustima i popiju, a zadovoljstvo iskažu glasnim „aaaaahhaaa...“ na kraju. Posude za pirinač i ''MISO ŠIRU'' (tradicionala supa) se uvek drže u ruci blizu lica. Nepristojno je (a bilo bi i nepraktično) držati iste na stolu. Sasvim je prihvatljivo japanske ili kineske rezance u supi
(''SOBA, UDON, SOMEN, RAMEN''...) uhvatiti štapićima i tako klizave uvlačiti, srkćući i mljackajući da vas čuje onaj u drugom delu restorana. Zapravo, to je jedini mogući način da se rezanci pojedu i da usput ne isprskate i sebe i okolinu. Jednom rečju, jede se baš onako kako vas je mama učila da ne treba.

Pričati sa punim ustima hrane je nekulturno, ali uobičajeno. Žene prekriju usta rukom, a muškarci mahom ne. Ono što je krajnje neprihvatljivo je da se jede hodajući. Čak i sladoled. Uvek se pronađe mesto da se sedne ili u najgorem slučaju stane. Osobi koja ulazi iza vas se vrata ne pridržavaju. Bezbroj puta su mi se vrata zalupila, bukvalno, pred nosom. Za ''bečku školu'' ovde niko nije čuo. Stolicu ili kaput će vam pridržati samo u finom francuskom restoranu. Ali zato će vam se klanjati čak i kad razgovarate telefonom. Nije bitno što ne vidite, važno je da znate.

Ne hvalite svoju porodicu! Nazovite sopstvenu decu glupom i ružnom, žalite se na supruga što jače, ali zato iz sve snage hvalite porodicu sagovornika. Nikad nemojte reći za sebe da nešto možete ili znate. Hvaljenje sopstvene porodice ili samohvalisanje je ostavljeno ''nezrelim'' osobama koje nisu u stanju da kontrolišu svoje mišljenje već ga uvek jasno i glasno iskažu.

Bez obzira koliko ste različiti i koliko njihove običaje, navike, pravila i način ponašanja prihvatili ili ne, sve će vam biti oprošteno.... jer ste samo ''GAJĐIN'' (stranac).