Све је релативно

После неколико дана или недеља проведених у Јапану, велика већина
странаца се врати својим кућама са уверењем да су Јапанци најкултурнији људи
на земаљској кугли - увек насмејани, углађени, уредни, прикладно обучени, клањају се барем стотину пута дневно и не би ни мрава згазили. Несумњиво је да има таквих, пристојних и профињених Јапанаца, али има много и оних другачије сорте. Питајте све оне странце који годинама живе овде са и међу Јапанцима. Многи ће вам указати и на другу страну медаље која није нимало ружичаста.

Све је релативно и све зависи из ког се угла посматра. Да се не бих удаљила од теме ове рубрике заобићи ћу културно-историјску и социјалну анализу јапанског друштва и напоменути да је сам приступ појму (не)културног потпуно опречан од нашег (у овом случају европског приступа). Ми уступамо место у аутобусу некој особи са жељом да се та особа осећа боље. У Јапану ће
незнатно мали број људи урадити слично из разлога што та непозната особа не припада њиховом животном кругу (кругу породице, родбине, комшилука, пословном кругу...). Често се у подземној железници може видети млада мама како уз степенице носи тешка колица са бебом, а поред ње протрчавају млади људи без икакве помисли да притекну у помоћ. Ако нисте у границама њиховог круга, ви једноставно не постојите. Изузетак је однос према странцима, поготово Европљанима и Американцима према којима имају комплекс инфериорности. При представљању своје државе Јапанци се осећају одговорним да се странцима прикажу у најбољем светлу и труде се да их свесрдно угосте.

Два пута сам се својом непажњом повредила у парку, а то је ''ничији'' круг и док ми је крв липтала низ лице, нико ми није притекао у помоћ, чак ни погледом. То би изискивало превише труда, времена, нервирања, можда и трошка. Други пут сам се много мање повредила у ресторану и комплет особље се скупило да ми помогне, озове лекара који уопште није био ни потребан и да ми надокнади минималну материјалну штету коју не бих ни помислила да тражим. У том случају сам била у њиховом кругу.(/slika2)

Пошто су овде основне склоности потпуно другачије, тешко је рећи ко је заправо културан и ко има истинске манире. Јапанци су шокирани што ми издувавамо нос на јавном месту и то још у платнену марамицу коју ћемо после прања поново употребити. Појам гадости за њих! Они ће сатима ушмркавати то што ми избацујемо, а таква ''бука'' многе од нас иритира до максимума.
Додир било какве врсте са непознатом особом је крајње непожељан. Случајан додир изазива реакцију додира ватре. У продавници, ресторану, банци, пошти... неће вам вратити кусур директно у руку већ ће ставити на малу тацну, а од вас се очекује исто. Кад плаћате приватног учитеља или дајете неком паре увек их ставите у коверат. Ако добијете поклон, примите га са обе руке, ставите на страну и отворите тек кад останете сами. То може бити и неугодно и комично. Једном сам добила поклон у ком је била коверта са парама упућена особи која је мени, очигледно, поклонила нешто што је већ сама добила. Пошто је у питању била мања свота, по савету пријатељице, задржала сам паре да не бих обрукала дотичну особу.

Многи Јапанци вам неће поставити директна питања, поготово не о политици, религиозној припадности или породици. Около, наоколо, невероватно вешто ће вас навести да сами кажете шта мислите или осећате. Ви никада нећете сазнати шта се крије испод њиховог „Мона Лиза“ осмеха. Међутим нађе се често и неко ко ће вас питати толико приватне ствари које ама баш нико при здравом разуму не би питао. Можете да се шокирате и увредите или да искористите
прилику да сами дознате нешто што иначе никог ни у сну не бисте питали.

У општини - где сам отишла неким административним послом – су ме испитивали до детаља како и где сам се упознала са мужем и како је ишао цео ток наше везе. Ако сте намћорасти вероватно би вам таква питања сметала, међутим иза свега је њихова детиња знатижеља.
Неки Јапанци нису никада разговарали са странцима и ако им се таква прилика укаже, желе да је искористе и да сазанју што више. Разне информације су прикупили из филмова и желе да провере да ли је то заиста тако.Често су ме питали да ли мушкарци увек носе по две марамице - једну за себе, а чисту чувају да дају дами ако заплаче. Допринос Холивуда разумевању западне
културе у Јапану!

(/slika3)Манири за столом су посебна прича. Ако вас позову кући, знајте да је све дугорочно и брижљиво припремано до последњег детаља. Они ће урадити све да вас задовоље и нећете баш пуно сазнати о томе како се они истински понашају за столом. Због вас ће применити европске манире. Кад су сами и опуштени или по ресторанима, слика је потпуно другачија.Иако кажу да је сркање, мљацкање и испуштање разних звукова при обедовању некултурно, то раде скоро сви. Независно да ли једу јапанску, кинеску или европску храну примењују исте манире. Шницлу набоду виљушком и гризу (ко би се још борио са комплет есцајгом), тањир супе принесу устима и попију, а задовољство искажу гласним „аааааххааа...“ на крају. Посуде за пиринач и ''МИСО ШИРУ'' (традиционала супа) се увек држе у руци близу лица. Непристојно је (а било би и непрактично) држати исте на столу. Сасвим је прихватљиво јапанске или кинеске резанце у супи
(''СОБА, УДОН, СОМЕН, РАМЕН''...) ухватити штапићима и тако клизаве увлачити, сркћући и мљацкајући да вас чује онај у другом делу ресторана. Заправо, то је једини могући начин да се резанци поједу и да успут не испрскате и себе и околину. Једном речју, једе се баш онако како вас је мама учила да не треба.

Причати са пуним устима хране је некултурно, али уобичајено. Жене прекрију уста руком, а мушкарци махом не. Оно што је крајње неприхватљиво је да се једе ходајући. Чак и сладолед. Увек се пронађе место да се седне или у најгорем случају стане. Особи која улази иза вас се врата не придржавају. Безброј пута су ми се врата залупила, буквално, пред носом. За ''бечку школу'' овде нико није чуо. Столицу или капут ће вам придржати само у фином француском ресторану. Али зато ће вам се клањати чак и кад разговарате телефоном. Није битно што не видите, важно је да знате.

Не хвалите своју породицу! Назовите сопствену децу глупом и ружном, жалите се на супруга што јаче, али зато из све снаге хвалите породицу саговорника. Никад немојте рећи за себе да нешто можете или знате. Хваљење сопствене породице или самохвалисање је остављено ''незрелим'' особама које нису у стању да контролишу своје мишљење већ га увек јасно и гласно искажу.

Без обзира колико сте различити и колико њихове обичаје, навике, правила и начин понашања прихватили или не, све ће вам бити опроштено.... јер сте само ''ГАЈЂИН'' (странац).