Самац

Зграда у којој живимо је део комплекса који је изграђен седамдесетих година, кад је Цукуба прерасла из села у универзитетски град. Због недостатка простора, државни универзитет, Токио кјоику даигаку, је пресељен шездесет километара северно од престонице и на брзину су саграђени станови за запослене, а један од њих је наш дом већ више од две деценије.

Наша зграда се налази поред две идентичне, првобитно намењене породицама. Кад смо се уселили све је врвело од деце. Преко пута су две зградурине намењене самцима. Почетком деведесетих година, тамо је живео господин Макото Фуђита, по струци физичар, тада млађи човек, у својим тридесетим. Пореклом из Кјота, из врло тадиционалне породице, младост је посветио студијама и није имао времена, а ни жеље за друштвом и проводом.

Из неких само њему знаних разлога, које ја ни данас не схватам, господин Фуђита је почео да се занима за Југославију, која се у то доба већ распадала. Долазио је код нас углавном непозван, али увек добродошао, два до три пута недељно и распитивао се о нашој родној груди.

После неколико месеци се мало отворио и почео је да нам прича о себи, послу, неиспуњеним жељама....Као млад студент у Кјоту, постао је члан индијске религиозне секте која му је одузимала доста времена и због тога, као и учења, запустио је свој друштвени живот.

Пријатељи и познаници су се пооженили и добили децу, а он је тек тада почео да тражи животну сапутницу. Спадао је у групу самаца који се нису оженили до 31. године (по тадашњим, општеприхваћеним мерилима, крајњи рок за женидбу) и које полупогрдно називају ТОШИКОШИ СОБА (алузија на супу од резенаца од хељде која се традиционално једе 31. децембра). Тражио је себи жену из групе CHRISTMAS CAKE. Девојке које се не удају до своје 25. године су као бајат божићни колач који није поједен 25. децембра и ког више нико не жели.

Господин Фуђита је трошио на стотине хиљада јена у потрази за женом. Уписао је ХАНАМУКО ГАКО (школа за младожење) у којој су га подучавали како да се удвара, започиње интересантан разговор, како да се обуче,очешља и буде добар супруг. Био је члан (за позамашне своте) разних група за самце и ишао је често на ОМИАИ, унапред уговорене састанке са могућним будућим младама. Без успеха!

После пар година ми је деловало да господин Фуђита полако посустаје и губи наду. Он је имао све што се овде цени: диплому елитног универзитета, одличан посао, скуп аутомобил и довољно пара на рачуну да добије кредит за кућу. Највећи недостатак је то што је Макото Фуђита јединац и имао је мајку која је ценила стару јапанску традицију. А то је значило да би млада госпођа Фуђита морала да води рачуна о старој имењакињи.

Једног априла је господин Фуђита добио премештај на други крај Јапана. Наше дружење се завршило са новогодишњим честиткама које су после неколико година престале да стижу.

Слика Јапана се драстично променила за само двадесетак година. Почетком деведесетих година прошлог века (по статистикама Јапанског института за животно осигурање) мање од 30%

девојака и жена између 25 и 30 година је било неудато. Данас је та цифра скочила на 55 процената.

Половина неудатих жена између 35 и 55 година нема ни жељу да се удаје. Многе младе девојке радије остају да живе са родитељима како би могле своја примања да искористе до максимума на луксуз и лично уживање. Број такозваних ''паразита'' се удвостручио у последњој деценији.

Оба пола подједнако нису заинтересована за стварање породице. Радије уживају у својој слободи и богатству. У Јапану се 2011. године родило свега нешто мало више од милион беба, а да би се одржала природна равнотежа, потребно је скоро двоструко више. Статистике кажу да је пре двадесет година на хиљаду бракова било 1.3 развода, пре десет година је та цифра скочила на 2.3 , а ускоро се са великом нелагодношћу очекују најновије цифре, које ће по свим проценама бити више него дупле од претходних.

У зградама где живимо је некада све врвело од дечијих гласова, данас се и наше зграде претварају у спаваонице за самце.

Недавно нас је господин Фуђита, сада већ педесетогодишњак, посетио са супругом и бебом која га је невероватно подмладила. После неуспелог трагања у Јапану, господин Фуђита се обратио агенцији за проналажење супружника у иностранству. Младој и љупкој Кинескињи није нимало сметало што ће морати да се брине о остарелој и онемоћалој свекрви. Не знам како је конзервативна госођа Фуђита, из традиционалног и затвореног Кјота примила снају која говори јапански са наглашено певајућим акцентом.

У последње време је нетрпељивост Јапанаца према моћним комшијама све видљивија, а годинама потискивана несимпатија и новонастала љубомора избија отворено на површину. Проблем са острвима Сенкаку (како их Јапанаци називају) само потпомаже распламсавању негативних страсти.

Да ли ће се господин и старија госпођа Фуђита одупрети општеприхваћеном тренду, остаје да нам покаже време.

Весна Белушевић

Цукуба, Јапан