Десет слика из Јапана

Шинђуку станица -Стигао сам на Shinjuku експресним возом са Нарита аеродрома. Ту је требало да ухватим воз на линији Odaki који ће ме одвести до Hon-Atcugija. Тешко је замислити гужву која ту влада. Реке људи се мимоилазе у свим правцима, многи стижу, неки одлазе или преседају на друге линије. Ретко ко ту чека или се дуже задржава, а и Шинђуку није баш погодан за убијање времена. Нигде клупе или столице да се може сести. Додуше има ресторана и кафића, али су сви углавном величине кутије шибица па и ако има места за седење углавном је култура попи/поједи и ослободи место за другог. Одавно је познато да је железнички саобраћај у Јапану на јако високом нивоу, тачни, брзи и уредни возови. Ту и тамо се створи гужва на неким правцима па униформисани “угуравачи“ припомогну да би се врата могла затворити.

Romance Car – Кола за роматичне је моја омиљена опција од Токија до Hon-Atcugija, не толико што сам ја романтик него што је то експресни воз са удобним и нумерисаним седиштима, а тај луксуз је праћен и вишом ценом карте. Наводно, воз је добио име по томе што га користе многи заљубљени парови који иду да посете неку омиљену туристичку дестинацију која се налази на његовој рути; планина Fuji, Hakone ....

Гледајући кроз прозор запрепастила ме је количина бетона и челика свуда наоколо. Са осмехом сам посматрао околне зграде где се на терасама сушио распрострти веш. То ме је подсетило на Србију где је то такође уобичајена појава.

Sašimi – Мој први оброк у Јапану је био Сашими. Колега са којим сам био га обожава те тако уђосмо у један типичан ресторан. У средини је део где мајстори “кувају“ (читај секу рибу), који је окружен пултом за којим седе гости и гледају како им се припрема храна. На менију је било обиље разних врста рибе, кракови од хоботнице и остали морски плодови који су исечени на коцкице или листове елегантно аранжирани на тањиру. Заборавих да напоменем да је све то било у свежем, термички необрађеном стању. Са два штапића у руци кренух у авантуру, захватих мало Wazabija, зграбих парче неке беле рибе, умочих то у соја сос, зажмурих и некако ставих то у уста. Сада је требало то и жвакати. Звук је био као када се гази по свеже нападалом снегу. Сав сам се најежио. Некако прогутах тај залогај, добро га залих пивом, али даље нисам могао. Било је ту и неког сушија те тако не остадох гладан.

Униформе – Свуда перфектно чисте и испеглане униформе разних боја прилагођених активности која се обавља. Почев од ђака па преко свих делатности на јавним местима униформе су обавезне од главе до пете. Кад кажем од главе до пете то буквално у многим случајевима укључује и обућу, капе и рукавице. Посматрајући њихове униформе може се наслутити да су дизајниране са пуно пажње али не у смислу да буду лепе него функционалне.Однос према униформи је потпуна рефлексија односа Јапанаца према раду и активности коју обављају. Нема посла којег се треба стидети ако га човек обавља поштено и пожртвовано.

Šabu-šabu –Јапанци, као мање више сви народиу Азијско -Пацифичком региону , имају тај обичај да за вечером деле храну која се поставља на средину стола. Šabu-šabu, моје омиљено јело, и концептуално прати тај обичај. На средини стола се налази плински горионик на који се поставља лонац са водом. Када вода проври у њу се штапићима умачу танко сечени листови говедине (а може и друго месо). Месо се брзо скува, те се онда умаче у разне сосове (сос од кикирикија, соја, слатки или љути чили и слично).

Зашто се јело тако зове нисам сигуран али један шаљив одговор на то питање је био да кад се комад меса провлачи кроз воду онда се изговара “Шабу, Шабу,Шабу“. Приликом тог процеса комадићи меса се задржавају у води и настављају кување. Заборавих да додам да се у воду повремено убацују и комадићи поврћа. На крају када се сви засите месом, домаћица у лонац убацује фине јапанске резанце и настаје супа за предиван завршетак вечере.

Фабрика – Hon-Atcugi је мало место педесетак километара од Токија, али то га не спречава да буде домаћин једној од највећих светских фирми електронске индустрије. Свако јутро колона радника се креће од центра града где се налази железничка станица пут великог комплекса фабрике и развојног центра. Тачно у подне престаје се са радом за ручак. Ресторан је на два спрата и у стању је да прими неколико хиљада људи. На сваком спрату на улазу изложена су јела за тај дан са упутством на ком шалтеру се могу узети да би се процес убрзао и да би се избегла гужва. Никад нисам чекао у реду дуже од пет минута. Око шест сати престаје се са радом али не да би се ишло кући него поново у ресторан овај пут на вечеру. Трећи пут се престаје са радом како ко али ретко пре 10 увече да би се завршио још један радни дан.

Караоке – Искрено, нисам приметио велики смисао за хумор код Јапанаца. Можда је разлог што не разумем Јапански а они не праве шале на енглеском. Али караоке то је друга прича. Једном приликом била је већа интернационална група па смо сви заједно отишли у караоке клуб. Место се састоји од десетине одвојених просторија разних величина које су звучно изоловане. Резервише се пар дана унапред и није било слободне собе то вече. Наша просторија је била једна од већих јер је група бројала око двадесет људи. Било је ту добрих певача из Бразила, Француске, Енглеске али они нису имали пуно шансе да дођу до микрофона. То вече сам се наслушао jапанских популарних песама за сва времена. Једина која је парирала је била девојка из Хонг Конга али право да кажем није се осетила велика разлика у мелосу.

Хотел - У том месту има неколико хотела, а ја сам био у два. Један се налази у згради која је подигнута изнад железничке станице. Тешко је описати величину собе али једва сам успео да прострем и отворим свој кофер. Кревет је био “сингле“ а од зида до прозора сам могао да додирнем када раширим руке. Купатила су посебна прича. Цело купатило је уграђено као једна кутија у простор у соби тако да је у њој плафон још нижи. Док стојим у кади ради туширања морам да се лагано савијем да не бих ударао главом у плафон. Мини бар не постоји а ни избор телевизијских канала није за причу. Хотел је био чист и уредан и сви запослени беспрекорно униформисани.

Саобраћај - Јапанска аутомобилска индустрија је добро позната у целом свету по квалитету и дизајну чувених брендова аутомобила. Међутим, на улицама Јапанских градова владају четвртасти, здудани модели који изгледају као да је обичан ауто пресечен на пола. Разлог је вероватно уштеда простора. Јавни саобраћај је одличан, високо коришћен и вероватно једина алтерантива да се избегне колапс у паркирању. Неретко се могу видети два аутомобила паркирана један изнад другог на једном паркирном месту где постоји специјални лифт да подигне један ауто и ослободи простор за још један.

Локална кафана - Током мојих многобројних одлазака у Јапан никад нисам био позван у приватни дом у госте. Не знам разлог. Пуно колега сам тамо упознао, често излазио на вечере и дружења али увек на јавна и популарна места. Једном сам ипак имао прилику да осетим нешто од локалне атмосфере. Током пар дана колико сам тада провео одржавао се меч за светског првака у профи боксу у некој лакшој категорији где је бранитељ био веома популарни Јапанац. Колега с којим сам радио тих дана живи баш у Hon-Atcugiju.

Меч се приказивао у вечерњим сатима и он ме је повео у његову омиљену кафану (то је буквално била кафана), недалеко од мог хотела али на другу страну од било каквих вечерњих догађања. Место је било мало 4 - 5 дугуљастих столова са клупама за седење. За шанком у углу радило је двоје старих људи, лако би могли бити у седамдесетим. Ми смо први дошли и он се срдачно поздравио са обоје. За нама су почели стизати други људи, али сви су се међусобно срдачно поздрављали а неки су и сели са нама.

Наручили смо пиво али ништа од хране, међутим ускоро су старци почели доносити храну у малим порцијама које су се делиле међу присутнима за столом као мезе. Стизале су пржене кобасице, риба, тофу, темпура месо и поврће и тако редом. Кад је меч почео први пут сам могао да осетим темперамент и борбени дух код Јапанаца. Навијали су и коментарисали исто као да се налазим у локалној кафани у Србији кад игра наша репрезентација. Са одушевљењем су дочекали крај меча и победу њиховог пулена. Не морам да напонем да нисам ништа платио и да сам се растао са двоје стараца као да смо стари знанци.

Неша, Сиднеј, Аустралија