Buđenje londonskog proleća

Specijalno za „Politiku” iz Londona
Najpre je ugledna Kortold galerija, povodom 75 godina svog postojanja, predstavila intimnu, ali i te kako uzbudljivu postavku oko jednog od najznačajnijih remek-dela sopstvene kolekcije – Loži Pjer-Ogista Renoara. Platno iz 1874. godine je nastalo sa idejom da bude prikazano, naravno i prodato, na prvoj impresionističkoj izložbi, onoj na kojoj ceo pokret stiče svoje ime po Moneovoj Impresiji, rađanju sunca. No, kako Loža tada nije uspela da nađe kupca, krenula je na turneju po Francuskoj kao prvo impresionističko delo sa takvom sudbinom i čašću. Potonja prodaja je usledila, ali je majstor time tek uspeo da podmiri nagomilane račune za režije pariskog stana i ateljea.

Kortold je, prvi put ikada, spojio nekoliko Renoarovih dela iste tematike, kao i simultana, konkurentska platna nekolicine slikarevih kolega i prijatelja, među kojima su i Edgar Dega i njegova američka rođaka Meri Kasat. Svima je pred očima identična slika: unutrašnji svet onovremenih prestoničkih teatara, društvo koje se tu skuplja i igra pogleda, prepoznavanja, šaputanja. Ne treba da čudi što su impresionisti prvi pohrlili da na svoja platna prenesu magičnu atmosferu teatara, jer je upravo u to vreme – a u pitanju je druga polovina 19. veka – teatar proživljavao svoju buržoasku renesansu i bio prigrljen od nove, uspinjuće klase kao prvorazredni društveni događaj. Hronike tvrde da je u vreme nastanka Lože pariska pozorišta nedeljno posećivalo preko 200.000 ljudi, bar onih sa kupljenim ulaznicama. A slikarima, ma koliko društveno i ekonomski nepriznatim, preostala su jedino platna da preko njih učestvuju u chic životu prestonice obasjane glamuroznom svetlošću.

U Loži, Renoar pogledima izlaže svoga brata Edmonda u društvu jednog od omiljenih modela sa Monmartra, neobične Nini Lopez, sugestivno poznate kao „Ribolika”. Dok Edmond dvogledom šparta po separeima gornjih galerija, dotle Nini uživa u svojoj raskošnoj, svakako šik toaleti, naivno prepuštena očima i sočivima okolnih loža. Mesto gde se gleda i gde se biva viđen, silikonska dolina Pariza sedamdesetih godina pretprošlog veka, ulaznica u visoko društvo umetnika željnih slave i novca, a možda, pre svega, javnog priznanja. Nova umetnost za isto takvo društvo.
 
Dišan, Man Rej, Pikabija

Plamen bunta i egzibicije, dah egzotike i lucidnosti, umetnost sa ciljem da to ne bude, da sve prevrne naopačke i svemu se podsmehne, izložena je, ni najmanje slučajno, na trećem spratu Tejt moderna, bivše električne centrale kraj Temze. Neverovatna je ovo izložba; lagan, gotovo lagodan uvod, potpuno opšti počeci i prvi slikarski koraci njih trojice – malo prilično okasnelog, gotovo akademiziranog impresionizma, naivni eksperimenti u potrazi za apstrakcijom, prigušeni odjeci tada već slavnih kubista koji drmaju i okreću svet naglavačke. No, svet naglavačke je i dalje svet, a to je kubističko tlo – samosvojno unutar slike.

Mnogi bi pomislili da je tu kraj, ali ne i oni, jer je njima početak na kraju i uopšte ih ne zanima šta drugi o tome misle. Čak kada i privuku bogate mecene, koje otkupljuju sve što stvore, ta dela se u hodu uništavaju ili menjaju, jer je umetnost uvek u pokretu i nikad se ne zna gde joj je kraj! Okrenuti nečemu što verovatno nikada neće ni doći, oni se pretvaraju u samopriznate bogove religije čiji su jedini vernici, a da i ne prizivaju obožavanje i klanjanje – nego zaprepašćenje, zgražanje, svakako i mržnju. Oni su avangarda, kao uostalom i mnogi drugi koji se formiraju u dekadi velikog rata. Oni se napajaju svetom van realnog, no i to dele sa mnogima. Ali njima je dada, to magijsko sve i ništa, trenutak otkrovenja, eksplozija iracionalne kreacije pod vrhovima i nad jezerima pacifikovane i beskrajno mirne i dosadne Švajcarske. Kakve li ironije da u takvom ambijentu nastupaju oni, podsmešljivi, nerazumljivi, gotovo sumanute mešavine svega i ničega, uvrnute posledice svih izama i vremena koje je otišlo do đavola, bukvalno.

Zaražena je i Amerika, gde se smešta i formira nerazdvojna trojka, gotovo banda: guru Dišan, bogati dendi Pikabija, subverzivni čovek Rej. Tejt modern nam predstavlja preko 300 slika, fotografija, objekata, instalacija, redi-mejdova. Čitava istorija umetnosti koja je oblikovala umetnost drugih pedeset godina dvadesetog veka. Toliko poznata, a toliko i dalje neraznatljiva. Koliko samo Dišanovih ekscesa i bačenih rukavica; Akt silazi niz stepenice, odbačen od kubista 1912, Svatovi razgolićuju nevestu, još uvek „šta je to?”, Fontana R. Muta u suton velikog rata. Pa Roz Selavi, obesni izlet u svet transseksualnog bez i trunke prikrivenih strasti i osećanja. Čista igra jer to može.

Potpuno suprotni Fransis Pikabija, bogat, raskalašan, posvećen isključivo ženama i trkačkim kolima, slika jer voli, a i šta bi drugo?! Ostvaruje se upravo i samo tamo gde je na svome; mehanomorfni nacrti kao da su reprodukcije automobilskih kataloga, njegov muzej su snovi već utihnulih milanskih futurista. Ipak, u jednom trenutku, imao je više kola negoli slika. Druga tema je ženska, posvećena njima, uvrnute seksualne konotacije tek za nijansu čitljivije od Dišanovih nevesta i aktova, no prvo uživanje je ono sa kolima.

Najtiši, ali nikako najneznatniji član ludog kružoka je sve beležio, studirao, notirao, poigravao se sa svojom primarnom alatkom, kamerom, i uhvatio bezbroj suludih trenutaka iz života/rada („Sve je umetnost i umetnost je ništa!”) Dišana i Pikabije, sebe ponajmanje. Kao tipični Amerikanac zaljubljen u Evropu i nateran da u njoj ne bude, stran je i jednima i drugima, i svoje priznanje tek je kasnije počeo da stiče. Apatrid u sopstvenoj zemlji, okružen planetarnim apatridima buntovnik bez razloga i buntovnik koji tvrdi da ima razlog, Man Rej je samo i isključivo nomen est omen pojava: čovek zrak.

Dišan u jednom trenutku nestaje. Tvrdi da se posvećuje šahu, jer je u njemu istina sveta. Dvadeset godina, sve do smrti, zaista ga i nema, ali ostavlja svoju torbu, sve što je ikada stvorio, umanjeno, i Etant donnés... nešto... o čemu će svet još nadugo da raspravlja.

Iz Rusije (s ljubavlju)

Biser u londonskoj kruni ovoga proleća je ipak tamo gde mu je i mesto u jednoj imperiji – u Kraljevskoj akademiji. Nju je zauzela zadivljujuća kolekcija vrhunskih dela moderne umetnosti iz najvećih muzeja Moskve i Petrovgrada, naslednika velikih kolekcija s početka 20. veka. Konceptualno, ova ogromna izložba je podeljena u nekoliko celina, a započinje tvrdim ruskim realizmom polovinom 19. veka i pokušajima da se u nju unesu glasovi i ideje evropskog zapada. Najdalje u tome odlaze skitnice, slikari koji po uzoru na Barbizonce napuštaju velike gradove i lutaju po ruskim prostranstvima, pleneru svojih snova. Među njima su i Serov, Vrubel i Ilja Rjepin.

Kako se, međutim, bliži kraj veka, tako Rusiju osvaja kolekcionarska žeđ za delima savremene evropske umetnosti, kakva je, uostalom, već postojala kod nekolicine ruskih vladara. No, carska je moć sve tanja, a na ekonomskoj pozornici se pojavljuje svež kapital industrijalaca poput Pavela Tretjakova, Sergeja Ščukina i Ivana Morozova. Njihove brižljivo skupljane kolekcije i jesu srž ove izložbe, ali i najvećeg broja remek-dela koji se čuvaju u ruskim državnim muzejima. Svega nekoliko arhivskih podataka: Ščukin je posedovao 13 Moneovih i 16 Gogenovih platana, a preko 50 Pikasovih! Ne zaboravimo da ga je Matis posetio u Moskvi, pomažući mu da rasporedi svoja ogromna platna unutar svoje palate, uključujući i čuveni Ples, fovističko rešenje autonomnog sveta unutar slike. Morozov je, sa druge strane, bio naklonjen Nabisu i, iznad svega, Sezanu, čijih je 16 vrhunskih slika posedovao.

Na taj način je i prilično zatvorena ruska umetnička škola imala priliku da iz prve ruke upozna aktuelna malanja svojih zapadnih kolega. Ne smemo zaboraviti ni istoriju, borbu radnika i seljaka za slobodu i pravdu, bune i buntove, crvenilo koje iznutra razjeda zastareli sistem ruskih feuda i bojara. Prvi veliki uspeh po(d)bunjenog naroda je zabeležen na jednom od najuzbudljivijih platana izložbe – Rjepinovom 17. oktobru 1905, datumu prvog popuštanja apsolutističkog carizma. Razdragana, pozapadnjena Rusija, iskrivljujuće uzbudljiva radost nepreglednih masa u kojima se najčistije oseća tek mestimično naneta crvena pasta. Gotovo kao u Lorkinim pesmama.

I kao u Lorkinim pesmama, umetnost se bori za slobodu, za promene, za novi svet. Oduševljeni mladi slikari su u prvim redovima, jer novi svet unutar slike se može izvući i oživeti van četvrtastih ramova. Revolucija pobeđuje, ali i vrlo brzo neumitno započinje da jede svoju decu. Padaju pod oltar, kao mitraljezom presečene, nove ideje i svetovi. Apstrakcije Kandinskog se bolje osećaju u posleratnoj Vajmarskoj republici. Snovi Šagala su lepši u Parizu; Larionov, Gončarova i Djagiljev su takođe tu. Tatljinove megastrukture ostaju samo makete i modeli. A Maljevič, mag konačne suprematističke slike, prestaje da radi, prepuštajući se svom telesnom konačnom.

Dok u Londonu posmatramo njegov Beli kvadrat na belom, krajnje ishodište suprematizma, ne možemo a da se ne zapitamo kako je Kremlju bliži Dauning strit a ne Nemanjina. Istina jeste da je ovo doba plina i gasa, i raznih derivata crnog zlata, ali samo jedno belo na belom u sebi nosi mnogo više od ruske duše i ruskog t(e)la negoli kilometri cevovoda. Zato je London ovoga proleća u pravoj i iskrenoj ljubavi sa Rusijom, nastavljajući davnu tradiciju Džejmsa Bonda, od pre gotovo pola veka. Mi, pak, ćemo se daviti u kubovima lepljivog blaga, razmatrajući, po ko zna koji put, da li je Džejms bio naš i gde je sada kada nam treba više no ikada. A odgovor na to je opet u Londonu, na izložbi posvećenoj Janu Flemingu i njegovom besmrtnom junaku. No, o tome ipak neki drugi put.