Samo se jede, spava i pomalo lovi

Ribarska banja – „Odavde mogo bi nikad ništa da vam ne pišem, jer nemam šta iz ove pustinje. Ovde se samo jede, spava i pomalo lovimo i opet se to isto poftorava... Pastrmke koe nisu velike, srne i zečevi koi nisu mladi, to se iz kuine škartira... Još kad se k ovome dodadu janjci sve izabrani s mladim jarićima, pored klada u šumi ispečeni, pa ondak s ražnja – kad se vruće na astal metne... Sve ovo zalivajući onim belim vinom”. Ovako je opisao svoj boravak u Ribarskoj Banji znameniti Ilija Garašanin u pismu od 18. jula 1850. a u knjigu o ovoj, jednoj od najstarijih naših banja, uvrstio ga je Milutin R. Jugović.

Šta se za više od veka i po promenilo u dolini Ribarske reke, u kojoj se, kako su navodili putopisci, „dižu pare sumporovitih izvora kakvi po radnji medičkoj nema u zemlji”?

Ka Ribarskoj banji smo krenuli dolinom Toplice, preko prevoja na Jastrepcu. Delimično oštećenim asfaltnim putem, stižemo do naselja Klisurice. Odatle se, s jedne strane, pruža pogled na čitav Birač, a s druge se mogu videti stoletne šume, ispresecane izlokanim putevima. Pobodeni crveni kočići nagoveštavaju da će uskoro stići graditelji puteva.

Akademski vajar Čedomir Ristić, čijim se autom probijamo kroz ove predele, objašnjava da do banje ima tridesetak kilometara. Okolo, preko Blaca i Kruševca, bilo bi blizu stotinu. Ristić dobro poznaje ovaj kraj, u Ribarskoj banji je često boravio u detinjstvu, ima tamo bliske rođake. I deo svog umetničkog rada je podario banji.

Na prevoju Grebac, između ogromnih hrastova, lepo uređena česma sa pitkom vodom i natpisom koji kazuje da su je, uz pomoć podjastrebačkih sela, izgradili 1998. godine „Relja Šumar i Rade Kluz”. Ovde je i raskrsnica odakle se može levo kroz gustiše hrastova i bukava ka Pogledu, jednom od vrhova Velikog Jastrepca, ili desno ka Malom Jastrepcu. Spuštamo se na moravsku stranu Jastrepca, između bregova i pored rečica i planinskih potoka.

Silazimo u pitomu dolinu Ribarske reke i u Ribarsku banju, u kojoj se sumporne pare više ne dižu u nebo, kao što je bilo nekad. Voda je sada ukroćena u modernim bazenima, sa neobičnim fontanama, vodoskocima i slapovima. U centru, između smreka, na jednoj od klupa je bronzana skulptura kralja Petra Prvog Karađorđevića, rad vajara Čedomira Ristića, koji je banji darivao i fontanu sa kipom kupačice u sredini, kraj koje zatičemo direktora Rehabilitacionog centra Branislava Katančevića. Kaže nam da je gostiju iz godine u godinu sve više, zato se mnogo ulaže u renoviranje starih i izgradnju novih objekata. Upravo su dovršeni kongresni centar, sale za ručavanje, nove sobe za smeštaj... Obnova starog kupatilaiz 16. veka je sada prioritetni zadatak. Tu će biti postavljena originalna kada Drage Mašin, kao i nova, Jelisavete Karađorđević.

(/slika2)I zaista, unaokolo se mogu videti obnovljene vile na kojima još stoje stari nazivi: Dalmacija, Slavonija, Hrvatska, Crna Gora, Hercegovina... Ovde je i mnogo česama, a jednu od njih je podigao i slavni vojvoda Stevan Knićanin, u znak zahvalnosti za svoje izlečenje. Na jednom kamenom zidu, stoji spomen tabla na kojoj je zlatnim slovima zapisano da je tu kralj Petar Prvi 25. avgusta 1913. potpisao deklaraciju kojim se Kosovo i Metohija vraćaju matici Srbiji. Odatle, prema živopisnoj vili, vode stepenice kojima je kralj hodao dok je ovde lečio kostobolju.

Na oko dva kilometra od banje je selo Srndalj, koje leži na reci Bistrici. Do ovog omiljenog izletišta gostiju Ribarske banje, može se, uz dosta napora, stići i pešica, ali i malim vozom sa odgovarajućim imenom – Trucko. Na obali Bistrice je u etnostilu uređena vodenica, gde se jede i pije, skoro onako kako je i Garašanin pre gotovo 160 godina opisao.

Tu su i legende, poput one da je ovde rođen Miloš Obilić. Naš vodič, Konstantin Cvetković, koji je u banji zadužen za kulturno-zabavne sadržaje, pokazuje nam udubljenja u steni koja su, prema narodnom predanju, otisci Miloševih stopa i tragovi kopita njegovog konja. Još nam kaže da je uprava Ribarskebanje raspisala konkurs za najbolju fantastičnu priču, koja bi bila na tragu onih kakve su u prošlim vekovima ispredane u ovom kraju.

– Danas se Grašanin ne bi dosađivao u Ribarskoj banji. Ovde, tokom leta, gostuju vrhunski glumci, muzičari, plesači, slikari i pisci, organizuje se likovna kolonija, a imamo i predstavljanje kulture, običaja i kuhinje drugih zemalja. Sada je na redu Francuska – kaže Cvetković.

Brdo Samar, iznad Ribarske banje daje ovom mestu svežinu i u najvrelijim danima, a zimi ga štiti od hladnih vetrova. To je ovu banju nekad izjednačavalo sa onom u švajcarskom Davos, kad su obe bile čuvene po lečenju tuberkuloze. Danas se ovde trude da dostignu francuske banje u Pirinejima, čuvene po lečenju mišićnih i koštanih oboljenja. A što se tiče prirodnih lepota, kažu ovde, Ribarska banja je u prednosti nad onima u Francuskoj.