Slovo o magnetofonu Ive Andrića

U dodatku „Kultura umetnost nauka”, 25 januara 2020. godine objavljen je i članak „Andrić, skepsa i film”.

Moram da kažem da po meni Andrić nije bio „starovremski čovek”, kako se misli i kako se pominje u ovom inače izvanrednom tekstu. On je samo bio drugačiji i sredina ga nije uvek dovoljno razumela.

Na lep način je pomenut njegov „pozitivni konzervativizam”, kao i to da nije voleo sve blagodeti modernog života – publicitet, film, magnetofon... Pisao je kao Flober, koji je umeo tri dana da piše jednu rečenicu, i još kao mlad pisac, brinuo je da mu se ne menja tekst sa kojim bi najzad bio zadovoljan. Zato je razumljiv njegov otpor prema filmu, kada je reč o ekranizaciji književnog dela (što ne znači da nije voleo da ponekad pogleda neki dobar film).

Kao skroman i ozbiljan čovek nije voleo veliki publicitet i pažnju javnosti. Smatrao je da mu to oduzima dragoceno vreme. Znam da se iz istih razloga Beket uhvatio za glavu kada je čuo da mu je dodeljena Nobelova nagrada.

Išao je na svoj način u korak sa vremenom! Koristio je i magnetofon. To nažalost niko ne zna. O tome su kustosi Andrićevog muzeja saznali od mene pre nekoliko godina i pronašli ga u maloj prostoriji muzeja, koja služi kao depo za nepotrebne stvari! I još uvek je tamo, što stavljam na dušu prethodnoj i sadašnjoj upravi Muzeja grada Beograda, pod čijim je patronatom Muzej Ive Andrića.

Dimitrije Diško Marić,
Andrićev komšija sa prvog sprata,
slikar