David Grosman o virusu korona

Poznati izraelski pisac David Grosman napisao je tekst povodom pandemije virusa korona. Tekst predstavlja piščev pogled na trenutnu situaciju i na moguće posledice ove pandemije na naš život i vrednosti. David Grosman trebalo je da polovinom marta boravi u Srbiji, povodom srpskog izdanja svog novog romana „Život se sa mnom mnogo poigrao”, ali je to otkazano zbog pandemije virusa korona. Grosmanov tekst premijerno je objavljen u petak u engleskom izdanju izraelskog lista „Haaretz”, a ovih dana se objavljuje u nizu svetskih medija. Srpsko izdanje ovog teksta ekskluzivno objavljuju sajt Grosmanovog srpskog izdavača Arhipelaga (www.arhipelag.rs) i Arhipelag magazin, kao i portal Nova.rs.

„Veća je od nas, epidemija, i u određenom smislu nije shvaćena. Jača je od svakog neprijatelja od krvi i mesa koga smo susreli, snažnija od svakog superheroja koga smo dočaravali u svojim maštanjima i u filmovima. Povremeno nas preseče misao da ćemo možda ovoga puta, u ratu protiv nje, izgubiti, uistinu izgubiti. Svetski poraz. Kao u danima „španske groznice”. To je misao koja se odmah odbacuje, jer kako bismo uopšte mogli izgubiti? Uostalom, mi smo ljudi 21. veka! Moderni smo, kompjuterizovani, naoružani nebrojenim oružjem i sredstvima za uništavanje, zaštićeni antibioticima, imunizirani… Ipak, nešto u svemu tome, u ovoj epidemiji, kaže da su pravila igre ovoga puta drugačija od onih na koja smo navikli, zapravo, toliko drugačija da se može reći da za sada u ovoj igri nema pravila. Sa strahom prebrojavamo svakog sata bolesne i mrtve u svim krajevima sveta. Dok neprijatelj koji je nasrnuo na nas ne pokazuje znake zamora ili usporavanja, dok kosi među nama bez prekida. Iako koristi naša tela da bi se umnožavao(…)

I neka blagosloven bude humor, najbolji način da se sve ovo izdrži. Kada smo u stanju da se nasmejemo virusu korona, tada, zapravo, kažemo da nas on još nije odveo u potpunu paralizu. Da u nama još postoji sloboda kretanja. Da se i dalje borimo protiv njega i da nismo samo njegova bespomoćna žrtva (tačnije, mi smo, u stvari, njegova bespomoćna žrtva, ali smo izumeli način da zaobiđemo užas tog znanja, pa čak i da se zabavljamo s njim). Za mnoge od nas epidemija bi mogla postati sudbonosan i formativan događaj u nastavku života. Kada konačno nestane, a ljudi nakon dužeg zatvaranja izađu iz svojih kuća i stanova, mogu se artikulisati nove i iznenađujuće mogućnosti: možda će to dotaći same temelje našeg postojanja. Možda će opipljivost smrti i čudo spasenja od nje uzdrmati i rasplakati žene i muškarce. Mnogi će izgubiti svoje najmilije. Mnogi će izgubiti radno mesto, sredstva za život, dostojanstvo. Ali kada se epidemija završi, možda će biti i onih koji neće želeti da se vrate u svoj raniji život. Biće onih – onih koji to mogu, naravno – koji će napustiti posao koji ih je godinama gušio i sputavao. Neki će odlučiti da napuste porodicu. Da napuste svog partnera. Da donesu dete na svet, ili da definitivno odustanu od toga. Biće onih koji će izaći iz nekog ormara (iz svih svojih ormara). Neki će početi da veruju u Boga. Pojaviće se vernici koji će postati otpadnici. Verovatno će svest o kratkoći i krhkosti života podstaći muškarce i žene da uspostave novi redosled prioriteta. Da mnogo više insistiraju na razlikovanju žita od kukolja. Da mnogo bolje razumeju da je vreme – a ne novac – njihov najdragoceniji resurs”, piše Grosman.